MALO IZOŠTRENO

Nemačka ne vraća dobrotom

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, bez i malo uvijanja, saopštio da Nemačka podržava Prištinu u njenim postupcima razularenog derišta jednog od dvaju opasnih žarišta krize u Evropi. Vučić je, razume se, ovo i ranije znao ali je uvek diplomatski okolišio računajući da će nesumnjiva i neskrivena nemačka podrška takozvanoj Republici Kosovo biti ograničena bar direktnim nasiljem Prištine nad Srbima. Niko ne veruje da mu je strpljenje puklo, već je samo uvideo da snishodljivost ne daje nikakav rezultat i da je vreme imenovati stvari pravim imenom.

Trebalo je predsedniku mnogo vremena da imenuje pravu adresu prištinskog oslonca za politiku progona Srba sa Kosova. Doduše, on je pomenuo i srčano britansko ohrabrivanje Prištine protiv Srba na Kosovu, ali i pored toga što ovaj iskompleksirani imperijalni patuljak može dosta zla da nanese daleko od svojih granica i daleko od opravdanog interesa, Srbi su samo nemačku podršku Prištini doživeli i sa dubokim razočarenjem, i sa iznenađenjem koje to nije. Od Velike Britanije se ničemu dobrom nisu nadali, pa ništa dobro nisu ni dobili.

Srbi su se već bili navikli na divnu zabludu da je Hitlerov pohod na Evropu, pa i na Srbiju u Evropi, patološki incident nemačke politike koga Nemci sami sebi ne mogu da oproste. Hitler, međutim, nije okupio nekakvu bandu ludaka i razbojnika, već je legalno pobedio na izborima i mobilisao sve potencijale ogromne nacije za političko i ekonomsko pokoravanje Evrope. Analitika Vladimira Putina, jedinstvena po razumevanju nemačkih prilika posle Prvog svetskog rata, našla je da su ekonomske prilike u Nemačkoj dale vetar u leđa Hitlerovoj stranci. Naime, Putin kaže da su pobednici u Prvom svetskom ratu natovarili Nemačkoj, kao poraženoj strani, tako visoke ratne reparacije da se one nisu mogle otplaćivati bez opasnog osiromašivanja nemačkih građana. Te reparacije, govorio je Putin pre nekoliko godina, učinile su da gnev ovlada osiromašenim Nemcima, i da svoj glas daju Hitlerovoj stranci.

Ovakvo razumevanje, ovoliko prijateljstva, Nemci ne uživaju ni od koga drugog u Evropi. Pa, ipak, ne vraćaju Putinu i Rusiji nikakvom dobrotom za tako nesebično razumevanje njihove istorije.

Takođe je teško naći političara u Evropi koji sa toliko političkog i kulturološkog respekta govori o Nemačkoj kao što to govori Vučić, koji je sa neviđenom marljivošću navalio da srpsku privredu orodi sa nemačkom privredom.

Čime Nemci vraćaju Vučiću. Vraćaju mu jednako kao Putinu – neprijateljstvom i puzajućom agresijom na Kosovu.

Vučić možda greši u jednoj stvari: iako zna istinu, on u javnom opisivanju nemačko – srpskih odnosa ne razdvaja nemačku spoljnu politiku od nemačkih privrednika. Naprotiv, on uvek opominje domaću javnost na 80 hiljada zaposlenih u nemačkim firmama u Srbiji, pa bi moglo da se pomisli da smo dužni nemačkoj državi što je poslala privrednike u Srbiju.

Možda je vreme da razdvojimo nemačke privrednike od nemačke politike prema Kosovu. Naime, nemačku politiku prema Kosovu vodi sličan interes, ako ne isti, koji je u Drugom svetskom ratu od Šiptara i nemačkih nacista načinio saveznike. Nemačke privrednike  pak u Srbiju dovodi jeftin ruski gas i jeftina, a obrazovana, radna snaga.

Dopustimo da postoje dve Nemačke: Nemačka koja ne može da prežali što Hitler nije pobedio, i Nemačka koja ne može da prežali što se Hitler među njima rodio.

Balkanska mapa nemačkih saveznika iz Hitlerovog vremena skoro da se podudara sa današnjom. Zar nezavisnost Hrvatskoj 1991. godine nije bila uručena upravo iz Nemačke, posebnim trudom Hansa Ditriha Genšera, nacističkog vojnika i člana Hitlerjunga, i zar se Hrvatska nije simbolično zahvalila Nemcima slavnom pesmom  Danke, Dojčland? Zar danas nije očigledno da nemačka politika suzbijanja i zakidanja dejtonskih ovlašćenja Republike srpske ide na ruku Bošnjacima, saveznicima Nemačke u Drugom svetskom ratu?

Osim preko gastarbajtera, Nemci nemaju nikakve veze sa Šiptarima na Kosovu. Ni po  poreklu naroda, ni po teritoriji, ni po kulturi. Veza je samo po savezu u Drugom svetskom ratu, toliko važnom za jednu od one dve Namčke da se ona ne drže ni sopstvene  političke filozofije o jednoj državi za jednu naciju, pa Albancima daju i drugu državu!

Vučićevo „otkriće“ ključnog sponzora Prištine nije nikoga iznenadilo. Čak je proizvelo i izvesno olakšanje, ne zbog nade da će se sponzor zastideti i ustuknuti, već zato što mu je i strpljivi srpski predsednik uskratio ime prijatelja Srbije.