LSK I LSK-OV­CI: OTRG­NU­TO OD ZA­BO­RA­VA – DRA­GAN JO­VA­NO­VIĆ

Naj­bo­lji i sva­ka­ko naj­stan­dard­ni­ji de­sni bek LSK-a

Dra­gan mo­žda ni­je naj­bo­lji po­je­di­nac u isto­ri­ji „ze­le­nih“, ali je de­fi­ni­tiv­no bio naj­kon­stant­ni­ji igrač, uče­snik tri kva­li­fi­ka­ci­o­na du­e­la La­ća­ra­ca za pla­sman u tre­će­li­ga­ški rang ne­ka­da­šnje „ve­li­ke“ Ju­go­sla­vi­je, ka­pi­ten, tre­ner i pred­sed­nik svog vo­lje­nog klu­ba. Čo­vek ko­ji je spor­tu, fud­ba­lu i rod­nom se­lu po­sve­tio go­to­vo ce­lu pro­fe­si­o­nal­nu ka­ri­je­ru. Za to vre­me, po nje­go­vim re­či­ma, u no­ga­ma je imao vi­še od 2000 zva­nič­nih i pri­ja­telj­skih utak­mi­ca u dre­su LSK-a. Osim ovog klu­ba, u Dra­ga­no­voj igrač­koj i tre­ner­skoj rad­noj knji­ži­ci upi­sa­ne su dve igrač­ke i tri tre­ner­ske se­zo­ne u „Rad­nič­kom“ i de­se­to­go­di­šnji rad sa te­len­to­va­nim mi­tro­vač­kim omla­din­ci­ma u „Sre­mu“. Od­go­vor­nost i lju­bav pre­ma ti­mu i na­vi­ja­či­ma sa fud­bal­skog trav­nja­ka po­kraj cr­kve­ne por­te u cen­tu se­la, ni­su mo­gle do­ve­sti u pi­ta­nje ni tri smr­ti u naj­u­žoj po­ro­di­ci. Ne­sum­nji­vo te­ške emo­tiv­ne tre­nut­ke, po svo­joj od­lu­ci, pro­vo­dio je na tre­nin­zi­ma i utak­mi­ca­ma. I go­to­vo sva­ke ne­de­lje, tri­de­se­tak i vi­še go­di­na – pri­pre­ma­ju­ći se za sva­ki meč, ka­ko sam re­če – za svo­jim sto­lom ni­je če­sti­to ni ru­čao. No­ve stra­ni­ce svo­je tre­ner­ske i pro­fe­si­o­nal­ne ka­ri­je­re is­pi­sao je ra­dom na una­pre­đe­nju spor­ta i stva­ra­nju ge­ne­ra­ci­ja vr­hun­skih igra­ča. Uz bo­ga­ti sport­ski ži­vot ne­go­vao je mu­zič­ki ta­le­nat i kao sa­mo­u­ki „maj­stor“ i ap­so­lut­ni slu­hi­sta, na har­mo­ni­ci je pra­tio mno­ge estrad­ne zve­zde.

Fud­bal­ska pri­ča Dra­ga­na Jo­va­no­vi­ća, po­put nje­go­vih dru­ga­ra sa la­ća­rač­ke kal­dr­me po­če­la je u „kli­nač­kim“ da­ni­ma. „La­ća­rač­ki sport­ski klub“ u ko­ji je in­te­gri­san i ne­ka­da­šnji Fud­bal­ski klub „Var­da“, po­stao je svo­je­vr­sna in­sti­tu­ci­ja u naj­ve­ćem se­o­skom na­se­lju Sr­bi­je, fud­bal­sko ime ko­je je u pro­se­ku oku­plja­lo 1500 do 2000 lju­di na sva­koj utak­mi­ci. Mno­gi se ra­do se­ća­ju tog vre­me­na.

Pr­vi, za Dra­ga­na ja­ko bi­tan po­da­tak ko­ji će o se­bi da­ti, ka­že da je ro­đen baš u La­ćar­ku. Dav­nu 1964. go­di­nu pam­ti kao vre­me pr­ve re­gi­stra­ci­je u LSK-u. Bio je pi­o­nir, de­te iz rad­nič­ke po­ro­di­ce. Ro­di­te­lji ko­ji su ra­di­li u „Mi­tro­špe­ru“ i te­škom mu­kom za­ra­đi­va­li „ko­ru hle­ba“ bi­li su iz­ne­na­đe­ni ka­da je nji­hov bu­du­ći sred­njo­ško­lac, ne­gde u dru­goj po­lo­vi­ni še­zde­se­tih go­di­na, po­že­leo da ško­lo­va­nje na­sta­vi u sa­ra­jev­skoj Fi­skul­tur­noj gim­na­zi­ji, ta­da je­di­noj sred­njoj ško­li ove vr­ste u Ju­go­sla­vi­ji.

– Tre­ba­lo je pla­ti­ti dom i ži­vot da­le­ko od ku­će, ka­že Dra­gan.

LSK 1978. Stoje: Dragan Jovanović, Dragiša Panić, Branislav Pejnović Pene, Dragan Petrović, Duško Vasiljević, Rade Čuković, Voja Divljak, Rajko Ninković Cubra, Ranko Babić Tapa. Čuče: Zdravko Andrić Uča, Branislav Tankosić Gera, Jovica Drobac Joja, Milutin Dronić Keza, Franja Tot, Boža Vukolić i Miroslav Balašćak.

„Kri­vac“ za ovo bio je Goj­ko Vr­saj­ko­vić Pi­ka, ču­ve­ni na­stav­nik fi­zič­kog u la­ća­rač­koj ško­li, Dra­ga­nov ven­ča­ni kum i od­li­čan ru­ko­me­taš ko­ji je imao „njuh“ za istin­ske sport­ske ta­len­te. Put ove je­din­stve­ne ško­le u Sa­ra­je­vu tih go­di­na kre­nu­lo je još ne­ko­li­ko La­ćar­ca. Me­đu nji­ma su bi­li Si­ni­ša Nin­ko­vić, Rat­ko Du­rać, Ga­ji­ca Ko­va­če­vić i Bran­ko Jo­va­no­vić, pa je La­ća­rak u to vre­me po­stao se­lo sa vi­še ško­lo­va­nih „fi­skul­tu­ra­ca“. Na sva­kom škol­skom ras­pu­stu Dra­gan je do­la­zio u La­ća­rak gde ga je če­kao nje­gov ze­le­ni dres. Sa svo­jih 16 go­di­na, već kao sred­njo­ško­lac igrao je za se­ni­or­ski – pr­vi tim tim LSK-a. Po­čeo je kao de­sno kri­lo, a on­da je po­me­ren na po­zi­ci­ju ofan­ziv­nog de­snog be­ka. Ta že­lja za na­pa­dom i do­brim cen­tar­šu­tem uvek ga je vu­kla na­pred. Po po­tre­bi, bio je i „ve­znjak“. Ka­žu da je bio naj­bo­lji i sva­ka­ko naj­stan­dard­ni­ji de­sni bek La­ća­ra­ca. Na su­prot­noj le­voj stra­ni be­kov­ske li­ni­je u nje­go­vo vre­me sme­nji­va­li su se Pi­ja Mi­la­di­no­vić, Bog­dan Pre­ce­pa, Vla­da Ču­ko­vić i dru­gi. „Asket­ski“ na­čin ži­vo­ta na ško­lo­va­nju u Sa­ra­je­vu, sva­ko­dnev­ne oba­ve­ze i pra­vi­la ži­vo­ta u do­mu ni­su mu do­zvo­lja­va­le re­dov­ne tre­nin­ge, ali je do­če­kao dan da se vra­ti u svo­je se­lo i na­sta­vi put No­vog Sa­da. Na da­na­šnjem no­vo­sad­skom Fa­kul­te­tu spor­ta i fi­zič­kog vas­pi­ta­nja – Od­se­ku za fud­bal, Dra­gan Jo­va­no­vić, i nje­gov ze­mljak Rat­ko Du­rać po­sta­ju stu­den­ti fi­zič­ke kul­tu­re. Uči­li su od naj­bo­ljih. Je­dan od pre­da­va­ča bio je ču­ve­ni Ste­van Se­ke­reš, le­gen­da no­vo­sad­ske „Voj­vo­di­ne“. Dra­ga­nov stu­dent­ski ko­le­ga bio je i Ljup­ko Pe­tro­vić, ta­da­šnji ka­pi­ten „Osi­je­ka“ i bu­du­ći fud­bal­ski pr­vak Evro­pe kao tre­ner sa „Cr­ve­nom zve­zdom“.

– Igra­li smo stal­no fud­bal na dva go­la fa­kul­te­tu i ni­kad ta Ljup­ko­va eki­pa ni­je bi­la bo­lja od na­še, ka­že Dra­gan Jo­va­no­vić ko­me su čak i voj­nič­ki da­ni obe­le­že­ni fud­ba­lom. Rad­nu ka­ri­je­ru kao pro­fe­sor fi­zič­kog vas­pi­ta­nja na­sta­vi­će u čal­man­skoj, le­ži­mir­skoj i man­đe­lo­skoj ško­li, po­tom i u Mi­tro­vač­koj gim­na­zi­ji. Svo­ju sport­sku i pro­fe­si­o­nal­nu pri­ču okon­ča­će kao di­rek­tor mi­tro­vač­kog Atlet­skog sta­di­o­na.

Na sva­kom od ovih ži­vot­nih ste­pe­ni­ka po­seb­no me­sto ču­va­no je za pr­vu sport­sku lju­bav – Fud­bal­ski klub LSK. Dra­gan je pu­nih de­set go­di­na bio ka­pi­ten la­ća­rač­kog klu­ba, a ko­pač­ke o „klin“ oka­čio je u 39. go­di­ni. Na to ga je pri­mo­ra­la te­ška po­vre­da ko­le­na ko­ju je za­do­bio ka­da je, ka­ko sam re­če – „ne­pi­sme­no“, unu­tra­šnjom no­gom iza­šao na otvo­re­ni đon, iz­ve­snog Po­po­vi­ća, kril­nog igra­ča in­đij­ske „Agro­u­ni­je“, ka­sni­je pr­vo­tim­ca „Ze­mu­na“. Če­ti­ri pu­ta su la­ća­rač­ki fud­ba­le­ri igra­li ba­raž za pla­sman u ne­ka­da­šnju Kva­li­tet­nu li­gu Voj­vo­di­ne, ko­ja je bi­la tre­ći ju­go­slo­ven­ski tak­mi­čar­ski rang. Dra­gan Jo­va­no­vić bio je ak­ter tri ova­kva me­ča. Po­d­seti­mo, La­ćar­ci su u svo­joj isto­ri­ji bi­li vi­še­stru­ki osvaja­či Ku­pa Sre­ma i Voj­vo­di­ne i tro­stru­ki po­bed­ni­ci No­vo­sad­sko – srem­ske li­ge.

– Već po za­vr­šet­ku sred­nje ško­le 1971. go­di­ne, ula­zim u ona­kvu eki­pu LSK-a u ko­joj su ta­da od­lič­ni igra­či sta­ri­ji od me­ne dva­de­se­tak go­di­na. Le­gen­de klu­ba – Jo­vi­ca Var­me­đa, Zo­ran i Bo­ško Ku­zmi­nac, Slo­bo­dan To­ma­še­vić i dru­gi. Oni si igra­li Pr­ve kva­li­fi­ka­ci­je i „tu­kli ČSK sa 4:0 u La­ćar­ku. Ni­su ima­li sre­će. Po­be­di­li su, ali ni­su pro­šli zbog re­or­ga­ni­za­ci­je ta­da­šnje li­ge. Ve­li­ka je stvar sa­mo da do­bi­ješ šan­su da igraš sa ta­kvim fud­ba­le­ri­ma. Je­di­ni sam igrač na­šeg klu­ba, ko­ji je igrao pre­o­sta­le tri utak­mi­ce kva­li­fi­ka­ci­ja – 78. pro­tiv Be­ške, 1980. pro­tiv Ko­vi­na i 1984. go­di­ne pro­tiv „Rad­nič­kog“ iz Som­bo­ra. Ni u jed­nom ni­smo pro­šli. Na­ro­či­to je pr­ve dve go­di­ne bi­lo na­pe­to. Pro­tiv Be­ške smo igra­li 1:1 u La­ćar­ku, a ta­mo je bi­lo 2:1 za njih. Su­di­ja je na toj utak­mi­ci po­ni­šta­vao čak i nji­ho­ve au­to­go­lo­ve. Pro­tiv Ko­vi­na, slič­no. Na utak­mi­ci kod nas, 5000 lju­di iz ce­le Voj­vo­di­ne. Pri­ko­li­ce su po­sta­vlja­li ume­sto tri­bi­na da bi lju­di na nji­ma sta­ja­li. Bi­lo je nerešeno 1:1. Mi ih u re­van­šu „ras­tu­ri­mo“ svo­jim kva­li­te­tom, ali jed­no­stav­no, ni­je nam se da­lo. Po­li­ti­ka. Pa šta da vam ka­žem kad na jed­noj od tih utak­mi­ca me­ni kao ka­pi­te­nu su­di­ja na po­lu­vre­me­nu uđe u svla­či­o­ni­cu i tra­ži da sku­pi­mo ne­ki di­nar. „Ka­ži, ka­pi­te­nu, ovim lju­di­ma…“ ka­že on me­ni. A me­ne sra­mo­ta. Pa ka­ko ja da im ka­žem? Na kra­ju im ni­sam ni re­kao. A kod nas taj la­ća­rač­ki se­ljač­ki i do­ma­ćin­ski men­ta­li­tet – „bi­će na­re­za­ka, bi­će ovog i onog…“. Ni­ko se za nov­ce ne hva­ta. U tre­ćim kva­li­fi­ka­ci­ja­ma sa­mo smo hte­li da iz­beg­ne­mo Som­bor. Ima­li smo pro­ble­ma i pro­me­nu tre­ne­ra, a do­đe nam baš taj som­bor­ski „Rad­nič­ki“ i na­rav­no do­bi­je oba me­ča, ka­že Jo­va­no­vić, do­da­ju­ći svoj uti­sak da je la­ća­rač­ki klub tog vre­me­na, ia­ko ne­sum­nji­vo kva­li­te­tan i per­spek­ti­van, ipak bio u sen­ci grad­skog „Sre­ma“, ko­ji je u jed­nom mo­men­tu igrao u dru­go­li­ga­škom ran­gu sa fud­bal­skim ve­li­či­na­ma po­put Tri­vi­ća, Mu­ti­ba­ri­ća ili Jo­le­ta Sa­vi­ća. Či­ni mu se da je i lo­kal­na po­li­ti­ka vi­še „pod­u­pi­ra­la“ cr­no-be­le sa mi­tro­vač­ke Pro­me­na­de.

Lju­bav pre­ma fud­ba­lu kroz ge­ne­ra­ci­je

Za­vr­šet­kom igrač­ke ka­ri­je­re Dra­gan Jo­va­no­vić ni­je „ras­kr­stio“ sa fud­ba­lom. Na­pro­tiv. Pri­hva­tio je no­ve, po­no­vo fud­bal­ske oba­ve­ze. U tri na­vra­ta je se­deo na klu­pi LSK-a, isto to­li­ko i „Rad­nič­kog“. Uz po­dr­šku Fud­bal­skog sa­ve­za Ju­go­sla­vi­je sre­di­nom de­ve­de­se­tih osno­vao je „Sre­mo­vu“ omla­din­sku ško­lu fud­ba­la u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. Pe­čat do­brog ra­da bi­la je ti­tu­la šam­pi­o­na dr­ža­ve, ali i ot­kri­će bu­du­ćih zvuč­nih fud­bal­skih ime­na kao što su Bra­ni­slav Iva­no­vić ili De­jan Mi­lo­va­no­vić. Kao otac i fud­bal­ski uzor Dra­gan je po­stao oslo­nac si­nu Lju­bi­ši, u to vre­me per­spek­tiv­nom fud­ba­le­ru ro­đe­nom 1978. go­di­ne. On je kao igrač, ali i ka­pi­ten pro­šao sve se­lek­ci­je „Par­ti­za­no­ve“ fud­bal­ske ško­le i bio član mla­đih se­lek­ci­ja re­pre­zen­ta­ci­je. Pu­nih šest go­di­na, po­sle oba­ve­za na po­slu, Dra­gan je svog na­sled­ni­ka vo­dio na tre­nin­ge „Par­ti­za­na“, sve do mo­men­ta ka­da mu je klub obez­be­dio sti­pen­di­ju i stan. Me­đu LSK-ov­ci­ma je osta­la pri­ča da je Dra­gan, gle­da­ju­ći sva­ko­dnev­ne tre­nin­ge be­o­grad­skog klu­ba, pr­ven­stve­no tre­ne­ra pr­vog ti­ma Ivi­ce Osi­ma, „sni­mao“ ne­ke ca­ke i fi­ne­se ko­je je pri­me­nji­­vao u svom La­ćar­ku. Kao ško­lo­va­ni spor­ti­sta sa bo­ga­tim igrač­kim is­ku­stvom imao je sve pred­u­slo­ve da po­sta­ne uspe­šan tre­ner.
– Što­pe­ri­ca je za me­ne bi­la me­ri­lo tre­nin­ga. Ja sam je uveo u LSK, jer ona naj­bo­lje po­ka­zu­je ka­ko se i ko­li­ko do­bro ra­di. Dru­ga va­žna stvar za do­bar tre­ning je pra­vil­no do­zi­ra­nje, bez pre­te­ri­va­nja u fi­zič­kim zah­te­vi­ma pre­ma igra­či­ma na tre­nin­gu, re­kao je biv­ši tre­ner La­ća­ra­ca.
Lju­bi­šu su još dok je bio ka­det cr­no-be­lih ve­li­ki mno­go­broj­ni struč­nja­ci, uklju­ču­ju­ći i ču­ve­nog Slo­bo­da­na San­tra­ča – še­fa omla­din­skih ško­la i bu­du­ćeg se­lek­to­ra re­pre­zen­ta­ci­je, pro­gla­šen eks­tra ­ta­len­tom sa po­ten­ci­ja­lom si­gur­nog re­pre­zen­ta­tiv­ca. Bio je u ge­ne­ra­ci­ji Sa­še Ili­ća i Velj­ka Pa­u­no­vi­ća. Ta­da je igrao na po­zi­ci­ji cen­tar­hal­fa. Me­đu­tim, u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, na jed­nom od su­sre­ta mla­đih re­pre­zen­ta­tiv­nih se­lek­ci­ja i re­pre­zen­ta­ci­je re­gi­o­na Sre­ma ko­ju je pred­vo­dio upra­vo Dra­gan Jo­va­no­vić, San­trač ga je oba­ve­stio da Lju­bi­ša ni­je uvr­šen u re­pre­zen­ta­ci­ju po­što je iz nje­go­vog ma­tič­nog klu­ba sti­gla in­for­ma­ci­ja da je po­vre­đen. Ube­đen da nje­gov sin ne­či­jom vo­ljom ni­je po­zvan u na­ci­o­nal­ni tim uzeo je is­pi­sni­cu iz „Par­ti­za­na“. Mla­dog fud­ba­le­ra sti­gla je ne­u­god­na po­vre­da i on je ka­ri­je­ru na­sta­vio u Ne­mač­koj. Unu­ci na­šeg sa­go­vor­ni­ka ak­tiv­no tre­ni­ra­ju fud­bal. Na­da­ju se da će u sve­tu fud­bal­skog uspe­ha pre­va­zi­ći Dra­ga­no­ve i Lju­bi­ši­ne re­zul­ta­te. Alek­sa je u pod­mlat­ku mi­tro­vač­kog „Rad­nič­kog“, a Mi­ljan tre­ni­ra u no­vo­sad­skoj „Voj­vo­di­ni“. Ka­da je u pri­li­ci, de­da ih ra­do od­ve­de na tre­ning.

Stra­hu­ju­ći da ne­či­je ime slu­čaj­no ne za­bo­ra­vi, jer La­ćar­ci su ka­že ta­kvi, da ho­će da se na­lju­te kad ih ne spo­me­neš, Jo­va­no­vić sa po­no­som na­bra­ja ne­ke od svo­jih saigra­ča, tre­ne­ra i funk­ci­o­ne­ra klu­ba. Pod­se­ća na vre­me ka­da su iz ve­li­kog srem­skog se­la do­la­zi­li naj­bo­lji u „pi­ka­nju lop­tom“ po­put gol­ma­na Dra­gi­še Pa­ni­ća, Dra­ga­na Vet­mi­ća, Mi­ro­sla­va Ba­la­šća­ka, Bra­ni­sla­va Pe­ji­no­vi­ća, Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća Le­li­nog, Pi­je Mi­la­di­no­vi­ća, Bog­da­na Pre­ce­pe, bra­će Po­kra­jac, Tan­ko­si­ća, Mo­me Dro­ni­ća, Pi­žu­ka, bra­će Di­vljak, Pre­dra­ga Pe­jo­vi­ća, naj­bo­ljeg strel­ca LSK-a Ivi­ce Gom­ba­ra, Slo­bo­da­na To­ma­še­vi­ća, An­đel­ka Ta­di­ća, Ma­nje Vu­le­ti­ća, Đo­ke Sko­ru­pa­na, Jo­ve Var­me­đe i La­le­ta Vu­le­ti­ća ko­ji ga je na­sle­dio na po­zi­ci­ji de­snog be­ka. Se­ća­ju­ći se svo­jih tre­ne­ra – Mi­le­ta Vu­le­ti­ća, Goj­ka Pe­tro­polj­ca, Bran­ka Her­ce­ga, Rat­ka Kop­či­ća, Đor­đa Mi­lan­ko­vi­ća i Mi­haj­la – Mi­je La­za­re­vi­ća, Dra­gan po­mi­nje i ču­ve­ne pred­sed­ni­ke klu­ba iz svog vre­me­na, Do­bri­vo­ja Nin­ko­vi­ća Cu­bru, Bo­ška Nin­ko­vi­ća, Pan­ča Sev­di­no­va i Mi­len­ka Ko­ba­ša.

Sa pri­pre­ma u Kumboru

– Mi­li­on pu­ta mo­gu da­ ka­žem – LSK je bio in­sti­tu­ci­ja. Ni­kad igrač LSK-a ni­je bio pla­ćen. Sve je bi­lo iz lju­ba­vi i na ama­ter­skoj osno­vi. Pred­sed­ni­ci klu­ba, na­ro­či­to Bo­ško i Pan­če, po­ma­ga­li su u za­po­sle­nju igra­ča i tre­ne­ra. Re­dov­no se išlo na pri­pre­me ko­je je uvek klub finansirao. Or­ga­ni­za­ci­ja tih se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na je bi­la ta­kva da se sva­ki dan tre­ni­ra­lo. Ka­ko bi ina­če klub tri pu­ta u mo­je vre­me uče­stvo­vao u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma. To su bi­li „opa­sno“ do­bri igra­či. Po­na­vljam – da­nas bi bi­li me­đu tri naj­bo­lja ti­ma u dr­ža­vi, ka­že Dra­gan Jo­va­no­vić i opi­su­je je­dan ti­pi­čan ne­delj­ni dan, za ko­ji je na pla­ka­ti­ma za­le­plje­nim u cen­tru La­ćar­ka, na­ja­vlje­na pr­ven­stve­na utak­mi­ca LSK-a.

– Ma to je bio pra­znik. Te utak­mi­ce kva­li­fi­ka­ci­ja za Voj­vo­đan­sku li­gu bi­le su sla­va u se­lu. Ne­ma ko ni­je do­šao da gle­da. Omla­din­ci su igra­li pred­i­gru, jer je u is­toj li­gi bi­lo i omla­din­sko tak­mi­če­nje. Po­sle utak­mi­ce, ne­gde po­pod­ne ili pred­ve­če – oba­ve­zno dru­že­nje, ve­če­ra… Ka­žem, ni­smo bi­li pla­će­ni ali ta dru­že­nja u svla­či­o­ni­ci na LSK-ovom do­bro pam­ti­mo. Uvek ne­ko ne­što do­ne­se. Se­lja­ci su da­va­li pra­si­će, ja­ganj­ce. Bi­lo je pe­če­nja, šun­ke, ko­ba­si­ce… Što ne re­ći, bi­li smo u se­lu naj­po­pu­lar­ni­ji me­đu svim spor­ti­sti­ma, jer La­ća­rak je ta­kvo me­sto da je po­red ru­ko­me­ta i fud­ba­la bio do­bar i u osta­lim spor­to­vi­ma. Valj­da je to ta­kav te­ren gde su de­ca bi­la spo­sob­na za sve, ka­že Jo­va­no­vić, ko­ji je bio ak­ter fi­na­la Ku­pa Voj­vo­di­ne ka­da je „LSK“ po­ra­žen od pr­vo­li­ga­ša, su­bo­tič­kog „Spar­ta­ka“ re­zul­ta­tom 2:0. Pret­hod­no su Dra­gan i nje­go­vi sa­i­gra­či „iz­ba­ci­li“ kva­li­tet­nog dru­go­li­ga­ša iz Vr­ba­sa.

Dejan Mostarlić

LSK 1978. Stoje: Dragan Jovanović, Dragiša Panić, Branislav Pejnović Pene, Dragan Petrović, Duško Vasiljević, Rade Čuković, Voja Divljak, Rajko Ninković Cubra, Ranko Babić Tapa. Čuče: Zdravko Andrić Uča, Branislav Tankosić Gera, Jovica Drobac Joja, Milutin Dronić Keza, Franja Tot, Boža Vukolić i Miroslav Balašćak.

Sa pri­pre­ma u Kumboru
Dra­gan Jo­va­no­vić i tre­ner Bran­ko Her­ceg
Dra­gan Jo­va­no­vić u za­slu­že­nim pen­zi­o­ner­skim da­ni­ma
Sa Milošem Šestićem