Prošle nedelje je počelo takmičenje u fudbalskoj Ligi šampiona i Ligi Evrope. Naša dva najveća kluba se nisu baš proslavila, što i nije neko iznenađenje. Dobro, Partizan je mogao do sva tri boda protiv Alkmara, za razliku od Zvezde koja je srećna što je primila samo tri komada od Bajerna. Što bi neki rekli, moglo je i gore od ovoga.

Krenimo redom. Prvog dana takmičenja u Ligi šampiona se i nismo baš nagledali dobrog fudbala. Mršave utakmice sa malo golova. Izuzev meča u Austriji gde je domaći Salcburg demolirao Genk sa 6:2.

Najveći utisak ipak, na mene je ostavila ekipa Lajpciga koja je dobila Benfiku u gostima sa 2:1. Radi se o talentovanoj ekipi predvođenoj Timo Vernerom, klincem koji je potencijalni ubica u napadu. Ko ga je gledao, zna o čemu pričam. Koliko god se njegov klub bude grčevito borio da ga zadrži, Bajern će ga maznuti kad– tad.

Ono što je posebno zanimljivo u vezi ove ekipe je to da je sa klupe predvodi 32-godišnji Julijan Nagelsman. Retko se viđa u fudbalu na ovom nivou takmičenja da jedan tako mlad stručnjak vodi seniorsku ekipu. Inače, čovek je u 28. godini preuzeo Hofenhajm i postao najmlađi trener u istoriji Bundeslige. Klub koji se borio za opstanak, sledeće godine je odveo u Ligu šampiona. Od ove sezone je na klupi Lajpciga. Sve gore navedeno, dovoljan je razlog da ova ekipa pokupi simpatije fudbalskih fanova širom Evrope.

Sledećeg dana smo videli malo više akcije, a najviše pažnje su privukli Dinamo Zagreb, Real i Zvezda. Svi iz različitih razloga.

Atalanta se namestila Dinamu u Zagrebu i primila četiri komada. Malo li je. Niko to nije očekivao, pa ni siroti Dinamo koji je konačno uspeo da pobedi nekog u Ligi prvaka.

Real je odvaljen u Parizu sa 3:0. Ako ovo nije razlog da Zidan dobije po ušima i bude najuren, ne znam šta jeste. Ništa im ne ide za rukom već duže vreme i činjenica je da su u ozbiljnom problemu i krizi identiteta. Zašto je Zidan otišao iz Reala, i još gore, zašto se uopšte vratio, stvarno mi nije jasno.

Crvena zvezda je primila samo tri gola u Minhenu. Kažem samo, jer je mogla primiti barem još tri da nije bilo Borjana, Degeneka i Milunovića u odbrani.

Ne može se igračima ništa zameriti jer je razlika u kvalitetu ogromna. Najslabije karike bili su Gobeljić i Jovančić, ali jednostavno, kada igrate protiv mašinerije koja melje svog protivnika 90 minuta, lanac negde mora pući. Ovoga puta, kola su se slomila na ovoj dvojici.

Ono što zvezdaše više boli od ovog poraza je činjenica da je njihov tim u napadu prilično ograničen. Ne možeš igrati na kontre i očekivati da iste istrči mrcina od dva metra zvana Pavkov. Zvezda se posle ovog kola našla rame uz rame sa moćnim Realom u jednoj statističkoj kategoriji – ni jedni ni drugi nisu šutnuli u okvir gola u sredu.

U četvrtak su sve oči bile uprte u Partizan i meč sa holandskim AZ Alkmarom. Prva stvar koja je privukla pažnju je činjenica da su crno–beli uspeli da napune stadion uprkos kazni UEFE. Dovukli su 25.000 klinaca iz cele Srbije, što je svakako gest za pohvalu.

Što se tiče dešavanja na samom terenu, može se reći da je Partizan razočarao s obzirom na to da je imao vođstvo od 2:1 i igrača više. Na kraju, mršavih 2:2 i dva pacerski primljena gola. Navijači su dobili i novog idola. Izraelac Natho je sa dva gola potvrdio klasu i opravdao novce koje je klub iz Humske uložio u njega. Da nam je igrača poput njega i Marina više, naši klubovi bi mogli nečemu da se nadaju.

Ovako, svaki bod je zlata vredan, mada to ne bi trebao da bude slučaj sa Partizanom. Izgubili su bodove protiv prosečne ekipe, a odbrana je odigrala katastrofalno. Trebali su dobiti ovo.

Kada bi se iskombinovala Zvezdina odbrana i Partizanov napad, Srbija bi konačno imala jednu celu pristojnu ekipu. Za nastupe u Evropi naravno. U domaćem prvenstvu važe neki drugi zakoni fizike, ali o tome nekom drugom prilikom.