MALO IZOŠTRENO

Milosrđe u „vihoru rata”

Jednoga dana će svakako zasesti na stolicu Svetog Petra papa koji neće imati dileme pape Franje u vezi sa kanonizovanjem Alojzija Stepinca. Tada će se među hrišćanskim svecima naći i deca umrla u dečjim logorima Jastrebarsko i Sisak, i zagrebački nadbiskup iz vremena NDH, koji nije blagoslovio stradanje srpske dece, ali nije ni učinio ama baš ništa da deca ne umiru od zlostavljanja, gladi i bolesti pred očima njegovih časnih sestara.

Međutim, deca će biti kanonizovana relativno brzo, a nadbiskup neće, bar za vladavine sadašnjeg pape koji je pokrenuo ozbiljne provere predloga o kanonizaciji Stepinca. Sveta deca jastrebarska i sisačka biće nezgodna opomena, makar iz kalendara sestrinske crkve, pri upisu nadbiskupa u nove svece.

Delom i tako, može se razumeti protivljenje hrvatskih biskupa proglašavanju svecima dece koja su na ovaj ili onaj način izgubila život u logorima Jastrebarsko i Sisak.

U otvornom pismu Hrvatske biskupske konferencije srpskom patrijarhu biskupi kažu da  su „uveliko iznenađeni, ali još misleći da brojne tu iznesene neistine ne mogu biti temelj da Arhijerejski sabor pristupi predloženomu činu”, odnosno, da uvede ovu decu u Kalendar svetih. Ako su ova deca bili mučenici, kažu biskupi, onda su morali postojati i mučitelji. A tako se nikako ne mogu nazvati časne sestre koje su se sa besprimernom ljubavlju i požrtvovanjem starale  o deci u ovim prihvatilištima, koje srpska crkva neosnovano naziva dečjim logorima stradanja. „Katolička crkva, na čelu s nadbiskupom Alojzijem Stepincem”, kaže se u pismu patrijarhu Porfiriju,  „učinila je uzorna dela ljubavi prema bližnjima brinući se za tu decu, pri čemu su požrtvovnost za decu u Jastrebarskom i Sisku manifestovali posebno katolički sveštenici i posebno časne sestre.”

Biskupi kažu da su hiljade dece iz prihvatilišta u Jastrebarskom i Sisku postala siročadima „u vihoru rata”. Ustaški pokolj Srba na Kozari i drugim krajevima na teritoriji NDH, koji je hiljade dece učinio siročadima, biskupi imenuju kao „vihor rata”, bezmalo kao elementarnu nepogodu koja je zahvatila Hrvatsku 1941. i nije se smirila sve do partizanske ofanzive 1945.

Niko razuman i iole pošten ne može da ustvrdi da među časnim sestrama nije bilo zaista časnih, i da nisu bile od pomoći kozaračkoj siročadi, čak i od velike pomoći u samrtnim trenucima zlostavljane, bolesne i izgladnele dece. Sveti oci, zajednički za obe sestrinske crkve, kažu da ne postoji situacija u kojoj čovek ne može biti bolji. I u činjenju zla može se biti bolji. Ali niko razuman i iole pošten ne može milosrđem nazvati smeštanje u „prihvatilišta” hiljada dečaka i devojčica ostalih bez roditelja. Moglo bi to biti i milosrđe da ista strana nije najpre pobila hiljade roditelja da bi se milosrdno pobrinula za hiljade siročadi.

Jedna druga morbidna priča, sa druge strane okeana, preti da se spoji sa pričom o deci iz prihvatilišta u Jastrebarskom i Sisku. Više od 150 hiljada dečaka i devojčica iz domorodačkih porodica oduzeto je do, zaključno, sedamdesetih godina prošlog veka u Kanadi  da bi prisilno pohađali katoličke škole i tako se hristijanizovali. Kanadska vlada je priznala da je u školama bilo rašireno seksualno zlostavljanje i premlaćivanje dece, neretko do smrti. U dvorištima ugašenih škola otkrivene su stotine grobnica umorene dece.  Papa Franja je upravo završio dugu i napornu posetu mestima teškog stradanja domorodačke dece u Kanadi i sa iskrenom poniznošću tržio oproštaj za zločine koje su u Kanadi počinili sveštenici u ime širenja vere.

Ako papa Franja potraje na trnu Svetog Petra, a nisu dobri izgledi da će mu teško obolelo 85-godišnje koleno to dopustiti, moglo bi se desiti imenovanje nekakve komisije za „prihvatilište” u Jastrebarskom i Sisku, pa možda čak i njegovo izvinjenje slično ovom u Kanadi.

Do tada, međutim, imamo samo gusto zbijeni zid hrvatskih biskupa ispred Jastrebarskog i Siska i njihovu čvrstu odbranu narativa o milosrdnom oduzimanju dece od majki, čije je muževe, a očeve dece, odneo „vihor rata”.