Istoričari, politikolozi, političari, politički analitičari i drugi znalci naše budućnosti nemalo su nas uplašili svojim prepoznavanjem početka preoblikovanja svetskog poretka u aktuelnoj krizi u Ukrajini. U istoriji neviđen savez zapadnih država okupljenih oko SAD pokrenuo je minucioznu akciju širokih razmera koja treba da gurne Rusiju iz Evrope u Aziju. Ako nije moguće da je gurne geografski, jer još uvek nije ovladano geološkim cepanjem kontinenta, pokušaće da je izguraju iz evropske kulture i istorije, iz finansijskog i trgovinskog sistema, iz sporta, pa čak i iz rasnog sastava starog kontinenta!

To rizično prekomponovanje svetskog poretka, što guranje Rusije iz Evrope nesumnjivo jeste, može se izvesti samo uz masovno isključenje razuma. Mržnja koja se u zapadnom svetu razbuktala prema Rusiji zbog njene „ničim opravdane agresije na Ukrajinu” ukazuje da razum zapadnog čoveka vidi samo ono što vide oči i što čuju uši. Uzrok činjenice koju vide oči i čuju uši ostaje potpuno nevidljiv.

Uzrok bilo koje činjenice ne vidi se očima, vidi se samo razumom. Ako se razum blokira strahom ili mržnjom uzrok se neće videti, i masa će da blagoslovi udar njenih vođa na činjenicu. U ovom slučaju, na činjenicu napada Rusije na Ukrajinu.

Potpuno, masovno isključivanje razuma opisuju i Zamjatin, i Haksli, i Orvel u svojim vizijama antiutopijskih društava sutrašnjice.

Kod Orvela se svakog dana po dva minuta na tele ekranima drže slike glavnog državnog neprijatelja i „činjenice” zločina koje on čini, a građani su pozvani  da histerično pljuju i psuju. Ko to ne čini taj ne upražnjava gimnastiku mržnje, i njega neizbežno čeka smrtna sankcija.

U približnoj meri u kojoj se čita, na primer, Orvel kritička svest je preživela i na zapadu. Na žalost, posednika kritičke svesti je premalo da bi se osporio legitimitet šefova zapadnog sveta za upotrebu mržnje i „činjenica” koje nemaju uzrok.

Kako je to dopustila Evropa koja je porodila Kanta, Hegela, Getea, Voltera? I ima li izgleda da se kritička svest u Evropi upali pre no što je masovna mržnja košta uništenja u paklu nuklearnog rata?

Ima li izgleda da građani zapada u pozivu svojih šefova da smanje grejanje, štede benzin, lošije se hrane, ne čitaju Dostojevskog, pa čak ni svoga Orvela, ne slušaju vesti suprotne strane… shvate da su već povedeni u antiutopijsko društvo?

Hoćemo li mi, Srbi, podleći taštini, pa zaključiti da, eto, razum nije ugašen jedin u Srbiji? Još gore, hoćemo li pomisliti da smo izabrani za  seme budućeg razumnog sveta?

Ako imamo bar malo kritičke svesti, s tim da ne poistovećujemo kritičku svest sa inatom, shvatićemo da smo samo skrajnuti sa glavnog procesa zapadnjačkog napretka, pa kasnimo u kolektivnom zaglupljivanju preko društvenih mreža, tog moćnog i bučnog odjeka kolektivne plitkosti i praznine. Jeste da i mi sve potrebno znanje stičemo upotrebom pametnog telefona, u najsporijem slučaju za dva-tri minuta stičemo sve potrebne informacije, sva uputstva, pa i „životna” iskustva. Šta će nam znanje u glavi, zašto da nam zauzima moždanu memoriju, ako imamo znanje u telefonu?

Šta će mam razmišljanje o uzrocima rata u Ukrajini ako instruktori iz SAD kažu da je to „ničim izazvana agresija Rusije”? Šta će nam razmišljanje o smislu produžavanja rata na duži period ako visoka predstavnica administracije SAD, prikom posete Kijevu, kaže da se na taj način brani sloboda čovečanstva?

Ne, mi nismo izabrani za seme budućeg razuma, mi samo malo kasnimo za totalnim gašenjem kritičke svesti. Mi to samo sporo prelazimo sa kulturnih i nacionalnih mitova, koji čine naš identitet, na mitove stvorene u zabave i zaglupljivanja.

Oni među nama koji traže da hrabro izaberemo razuman put i „radi budućnosti naše dece” uvedemo sankcije Rusiji takođe su i sami opsenari svoje vrste, opsenari koji veruju u čast zapadnjačkih administratora. Opsenari su jer zagovaraju da Srbija bude dobrovoljac na ruskom frontu. Mi znamo kako prolaze dobrovoljci na tuđim frontovima: niko im ne knjiži rane ni za potonju socijalnu pomoć, pogotovu ne za slavu i spomenike, i obično skončavaju u oskudici i razočarenju.

Evropa nije htela Srbiju kada je mogla da se bavi proširenjem, pod uslovom da ga želi, i samo opsenari mogu da veruju da je hoće sada, kada nadležno ministarstvo nemačke vlade, sa svim rizicima od panike, izdaje građanima uputstvo o količinama potrebnih zaliha hrane: 20 litara vode, 3,5 kilograma žitarica, hleba, testenina, pirinča i krompira, 4 kilograma povrća i mahunarki, 2,5 kilograma voća i orašastih plodova, 2,6 litara mleka i mlečnih proizvoda…

U Srbiji je potrebno da rusofili i rusofobi pokušaju da zajedno izvedu račun eventualnog uvođenja sankcija Rusiji: šta će se dobiti, a šta izgubiti.  Ako budu pošteno računali, Srbija mora da ostane neutralna, ne sme da izgubi jedinog prijatelja, potvrđenog u prošlosti silnim pogibijama za oslobađanje Srbije i potvrđenog u sadašnjosti jeftinim energentima i jeftinim vetom u Savetu bezbednosti.