Da deca u seoskim sredinama nauče da barataju poljoprivrednom mehanizacijom još u ranom detinjstvu, potvrđuje i mali poljoprivrednik Veljko Savić iz Martinaca. Iako je učenik prvog razreda osnovne škole, što znači da ima samo sedam godina, još u predškolskom uzrastu je prvi put upalio kombajn i traktor. Vozi i kvad. Njegovi roditelji kažu da je sam poželeo da bude deo poljoprivrednih aktivnosti, a da otac Željko vrlo često nije bez njega mogao traktorom da izađe iz dvorišta, jer je Veljko mnogo plakao, ukoliko ga ne povede na njivu.

– Od najranijeg detinjstva je pokazivao veliko interesovanje za poljoprivredu. Čim je izgovorio svoje prve reči, tražio je da ide sa ocem na njivu, a prvi put je išao na oranje. Iako je tad imao dve i po godine, po ceo dan je želeo da bude njivi. Provodio je vreme u traktoru, a mi smo mu kupili i specijalno sedište u kom je sedeo i pio mleko. Verovali ili ne, dešavalo se i da odspava u traktoru, kaže Dragana Savić, Veljkova majka.

Veljko voli da pomaže i svojoj majci i ocu. Ništa mu nije teško i često ih zapitkuje oko njihovih redovnih poljoprivrednih obaveza.

– Iako je još mali, mnogo toga je naučio. Recimo, meni pomogne tako što mi uključi mešaonu za stočnu hranu, zna gde je koji taster i čemu služi, naravno sve uz naš nadzor. Kada hranimo svinje, ide sa mnom, pomaže nam da sipamo gorivo u mehanizaciju ili seme za setvu. Nama takva pomoć nije potrebna, naravno da suprug i ja to sve možemo sami, ali poštujemo detetovu volju i želju da bude deo svega onoga što se radi u jednom domaćinstvu, rekla je Dragana i dodala da je i njoj to bilo iznenađujuće, a sada već privlači pažnju i komšija koji su sazali za Veljkova interesovanja.

– Ove nedelje smo tata i ja posejali suncokret, a malo pre toga i kukuruz. Nije mi teško sa njim da idem na njivu, a naučio sam da vozim kombajn. Ni to nije teško, dovoljno je da se okrene ključ, pored se nalazi „džojstik“ i služi za pomeranje kombajna kako ja želim. Ne znam zašto to toliko volim, ali kad porastem želeo bih da budem pravi poljoprivrednik. Sve poslove sa tatom volim da radim i nemam omiljeni zadatak, ispričao je dečak, Veljko Savić.

Veljko je vredan učenik i kako sam kaže, sluša svoju učiteljicu Zoru, a i ona njega. Voli da ide u školu i da se druži sa drugarima iz odeljenja. Praksa mu je da se presvuče po dolasku iz škole, učestvuje u kućnim poslovima, a onda kada je „radni dan“ završen, ostane mu dovoljno energije za domaće zadatke.

Aleksandra Plavšić