Nekada je leto počinjalo 22. juna. Poslednjih godina kako čujem počinje 21. juna i za jedan dan se pomerio početak svih godišnjih doba. I ne samo da godišnja doba astronomski počinju ranije nego pre, nego su i sama bož’ pomozi. Eto na primer ovo leto, još nije ni počelo, a već se užarilo preko svake mere. A dok se nije užarilo, kao da je bila jesen. I sve tako, ekstremno. Kada sija, sija do besvesti, kada pada, pada do poplave. Pa ti sad vidi mili moj, kako ćeš preživeti globalno zagrevanje.

Inače, leto je svojeveremno važilo za godišnje doba kada u novinama i nije bilo nekih političkih tema. Nekada su godišnji odmori, iščekivanje godišnjih odmora, vrućine, manjak koncentracije i višak želje za putovanjima nepogrešivo vodili u lagane priče i teme, koje nisu imale veze sa dnevnom politikom. Danas baš i nije tako. Bilo leto, bila zima, ovde uvek ima tema na pretek. Takva nam sudbina, da živimo u uzbudljivim vremenima. To se zove tranzicija, valjada. I to još uvek traje, to tranzicioniranje. A kad će da se završi, pojma nemam. Ali, ide to polako i sve više se navikavamo na novo vreme. Mi stariji se navikavamo, ovi mlađi odrastaju u tom vremenu i njima je sve to normalno. U suštini i jeste, svakom je njegovo vreme najlepše i najbolje i badava je pričati o „dobrim starim vremenima“ koja su bila dobra samo zato što smo mi (današnji starci) onda bili mladi. A u stvari uopšte nisu bila tako dobra, jedino što je leto bilo leto, proleće proleće, a zima zima. Eto, to je sve.

Inače, priče o „dobrim starim vremenima“ ovde su uvek bile popularne i uvek je ono što je prošlo bilo lepše i bolje od onog što trenutno živimo. I pre deset, i pre dvadeset i pre 40 godina, i verovatno pre 150 godina. Čovek je sklon sentimentalnostima, naročito kad omatori. Dok ne omatori ne pada mu na pamet da filozofira o prošlosti. Prošlost je ionako prošla i nepromenjiva. Budućnost je ono što nas treba da zanima, ali o njoj tek mogu da se ispredaju lovačke priče. Samo što ih ne pričamo mi sami sebi, nego nam ih pričaju političari. To se zovu predizborna obećanja. I sad, na relaciji između dobrih starih vremena i predizbornih obećanja, prolazi nam stvarni život. Onaj jedan jedinstven, samo naš. Pa sad, ko se kako snađe, volja ti da se vraćaš u prošlost i trućkaš o dobrim starim vremenima, volja ti da mašataš o budućnosti bez pokrića. Ili misliš da treba da živiš u sadašnjosti? Dakle, leto ide, kako si mi ti?