Imenovanje Mladena Šarčevića za direktora Službenog glasnika propraćeno je u nekim medijima slutnjom da država preko bivšeg ministra možda priprema privatizaciju ovog državnog izdavača, čime bi se izdavanje udžbenika potpuno izmestilo u privatni sektor. Bivši energični ministar prosvete, za koga i dalje nije jasno zašto je prestao da bude ministar, osim ako se izuzme „prioritet” međupartijske raspodele fotelja u Vladi, izjavio je da mu je jedan od priotiteta da Zavod za izdavanje udžbenika  pripoji Službenom glasniku. Iako je Šarčević pojasnio svrhu ove integracije – nema, kaže, racionalnog u bavljenju dvaju državnih preduzeća istim poslom – sumnjičenje nije opozvano. Navodno, ova integracija može da znači da će se, umesto dveju, sprovesti jedna privatizacija. I, ode u propast državno izdavanje udžbenika.

Ako se prisetimo da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom 2021, kada je „pukla bruka” sa udžbenikom iz biologije za osmi razred, izjavio da „najznačajniji udžbenici moraju da budu deo srpskog izdavaštva i posao od najvišeg javnog interesa”, onda se može razumeti da je Šarčevića video na mestu Jelene Trivan, kada joj istekne drugi mandat u Službenom glasniku, i da ga je ostavio za posao koji nije ispod ministarskog. Šarčeviću je još tada bio predviđen zadatak da sredi stanje u državnom izdavanju udžbenika.

Pomenuta Vučićeva izjava i imenovanje Šarčevića poručuju da je država, za početak, izabrala konsolidaciju javnog izdavašta na otvorenom tržištu izdavanja udžbenika, na kome nemački, slovenački i hrvatski izdavači čine preko dve trećine izdavaštva udžbenika u Srbiji. Ovo „za početak” moglo bi da ostane i za duže, jer se ne vidi, bar javno, pripremanje zakona koji će isključiti incidente slične onom sa udžbenikom biologije za osmi razred, u kome se kroz lekciju „Pol, rod, rodna ravnopravnost, rodni identitet“ promoviše homoseksualnost i uvodi pojam interseksualnosti.

Naime, javnost je u Srbiji sklona da svaku antidentitetsku smicalicu u udžbenicima objasni ideološkom ulogom stranih izdavača udžbenika u Srbiji, ulogom koja obuhvata i gušenje domaćih izdavača udžbenika putem institucije slobodnog tržišta. Međutim, strani izdavači udžbenika u Srbiji, iako evidentno neetički „podmazuju” tržište, nisu odgovorni za sistem pisanja i odobravanja udžbenika za decu u Srbiji. Nisu oni napisali i odobrili incidentnu lekciju iz biologije, već su je napisali srpski autori, recenzirali srpski biolozi, odobrilo nadležno telo srpskog obrazovnog sistema.

Srbija ima Strategiju obrazovanja do 2030. godine, podešenu da usmerava obrazovanje nacije koja je na „evropskom putu”. Evropa već neko vreme nije na „evropskom putu”, ali Srbija i njena strategija obrazovanja jesu na „evropskom putu” u nadi da će se i Evropa na njega vratiti. To je, međutim, neka druga tema. Nas zanima sklonost srpske strategije obrazovanja kvarovima identitetske prirode koje država, kao kućni majstor, otklanja kad se stanari pobune. Kvarova je sve više, i postaje očigledno da nisu slučajni, da su omogućeni upravo zbog odsustva identitetskog duha strategije obrazovanja, zbog njene primarne podešenosti za „evropski put”. Na naučnom skupu „Nacija i obrazovanje”, održanom u Matici srpskoj  2021. iznesena je i sumnja u postojanje tzv. duboke države u Srbiji koja u podsistemu, u prosveti, podriva identitetsku samosvest. Sumnja nije javno udostojena od prosvetne vlasti, niko je nije opovrgao kao neumesnu, ali da nešto nije u redu registrovalo je i državno rukovodstvo, o čemu svedoči i zakon o zaštiti ćirilice usvojen 2021. Ako je sve u redu u zemlji ćirilice, kako to da se ukaže potreba za zakonom o njenoj zaštiti, otkud to da neko zakuka kroz „međusrpsku” deklaraciju o zaštiti ćirilice, kroz deklaraciju o granicama srpskog jezika?

Strategija obrazovanja u Srbiji, lišena identitetskog duha, neće ni moći da kroz sadržaje nacionalnih i identitetskih predmeta zaštiti decu i mlade od zapadnjačke relativizacije identitetskog pamćenja, od podsticanja osnovaca da traže u sebi razloge za promenu pola, od smanjivanja prava roditelja u vaspitanju svoje dece. U takvom voćnjaku ne rađa mnogo drugog voća osim onog za poneti na „evropskom putu”.

Čak i da se štampanje udžbenika potpuno podržavi, antiidentitetski evropski radovi opet će stizati do srpske dece. Nenacionalnu strategiju obrazovanja ne sekiraju a još manje ometaju deklaracije o granicama srpskog jezika i zaštiti ćirilice. Srpske udžbenike na kojima profitiraju nemačaki, slovenački i hravatski izdavači pišu srpski profesori a odobravaju nadležne institucije srpskog obrazovnog sistema.  Stvar  se neće popraviti ni ako spretni direktor Službenog glasnika promeni odnose na tržištu udžbenika. Kvar je na drugoj adresi.