Profesor ekonomije u penziji Miodrag Zec čest je gost tzv „opozicionih“ medija. Ovaj vremešni gospodi, velikog znanja i još većeg šarma, ume da privuče pažnju slušalaca, pre svega svođenjem komplikovanog na jednostavno. To je najveći dar svakog predavača. Ne znam kakav je profesor Zec bio predavač, ali osnovano sumnjam da su ga studenti voleli.

Elem, u jednom od skorašnjih nastupa na televiziji Miodrag Zec je rekao jednu suštu istinu, ovekovečenu u čuvenim Marfijevim zakonima a koja glasi: Ako nešto može da pođe po zlu, sigurno će i poći. Rečeno se odnosilo na srpsku ekonomiju, ali Marfijevi zakoni deluju nepogrešivo u svakoj oblasti. U našim mali, privatnim životima, svakako.

Evo, leto se zaukalo, malo prži, malo ’ladno, ali ljudi nekako ostaju anestezirani glede najava katastrofične jeseni. Žive svoje živote, putuju na more, odmaraju se. Radi ko mora, a obično ti koji najviše rade, kaže profesor Zec (i u pravu je) su i najsiromašniji. To je takođe ekonomski paradoks, ali možda neki drugi put o tome. Leto, dakle, nije vreme za teške teme i teške dileme. Ali u dnevnoj štampi sve vrvi od teških tema i katastrofičnih scenarija. Ja ne znam čemu služe takve prognoze, sem da se ukaže na činjenicu da nam se crno piše. I to već u julu, dok Srbadija hrli ka Mediteranu. I baš je briga što će, po gorepomenutim prognozama, hiljadu kubika gasa na zimu koštati neverovatnih pet hiljada dolara. Da li će toliko koštati i koliko će koštati to ne zna ni sam Putin, ali eto, naša štampa zna. I to svoje znanje nesebično deli sa širokim auditorijumom. Auditorijum sedi u ’ladovini, pije pivo ili jede lubenice i sve se krsti. Da li je moguće? Da li je moguće da u Beču gladuju? Takođe tekst iz istih novina u kojem se na dve strane raspreda o strašno teškom životu koji ovih dana vode Bečlije. Tuširaju se ’ladnom vodom, a bečka šnicla i malo pivo u kafani košta 24 evra. Koliko u našim kafanama košta bečka šnicla i pivo, nemam pojma. Kao što nemam pojma ni kolike su bečke plate. Ali znam kolike su naše.

Kad sam ovo što sam pročitala ispričala mom školskom drugu koji živi i radi u Beču više od dvadeset godina, a koji je baš bio na putu za Srbiju, on se slatko smejao i rekao da on baš zato ide kod mame u Srbiju da se najede, pa se posle vraća u Beč.

E, sad zašto sam uopšte pominjala profesora Zeca? Zato što je rekao da je on, kada je naša ekonomska situacija u pitanju, pesimista, odnosno informisani optimista. Meni to da je pesimista informisani optimista ne pije vodu, ali dobro zvuči. Profesora Zeca niko ništa pod milim bogom ne pita, ali on ima potrebu da kaže „i spase dušu“. Sve što „opozicioni“ profesor priča, a da ga niko ne pita, sve to možete pročitati u dnevnim novinama bliskim vladajućim krugovima, kao udarne vesti na naslovnim stranama. To je još jedan paradoks, u čiju suštinu tek nemam volje da ulazim, ali konstatujem. Za širenje panike uvek je, bar do sada, na ovim prostorima bila zadužena opozicija. Naša opozicija snom letnjijem snije, ali zato prorežimski mediji tuku teškom artiljerijom po mozgovima unezverenih i od letnjih vrućina komiranih građana. Ta kanonada ne prestaje danima, tako da kad dođe ta najteže zima u poslednjih 70-80 godina, mi ćemo već biti polumrtvi i nesposobni da percipiramo još jedan užas. Ta tehnika manipulacije se inače u žargonu naziva „kuvanje žabe“. Voda u loncu se postepeno zagreva i žaba mirno ćuti i na kraju biva skuvana. Iz vrele vode, pametnica, hoće da iskoči.

A žabe se inače u našem političkom diskursu često pominju. Bilo da su gutane ili kuvane. Žaba je žaba, ružna i bezopasna i kao takva pogodna da bude metafora. Valjda.

Ko će gutati žabe, ko će ih kuvati i skuvati, videćemo. Dotada, uživajte, odmarajte se. Biće dovoljno vremena za crne misli. Život je pred nama.