Otkako smo se razišli sa „braćom“ Hrvatima, retko imam prilike da se susrećem sa Miroslavom Krležom, koga sam imao sreće da upoznam zahvaljujući školskoj lektiri iz vremena Jugoslavije. Nema ga ni na te-veu, u bibliotekama se mogu naći tek poluiscepani i zamašćeni restlovi nekadašnje obavezne školske lektire, a izdavači koji se takmiče za tiraž na kioscima radije biraju neke jurodive likove iz miljea dežurnih mudrosera.
Mitrovačko Pozorište napravilo je prošlog četvrtka , 22. februara zapažen repertoarski iskorak, organizujući gostovanje beogradskog ansambla koji je demantovao moju grešnu misao da predstave „za dva glumca i tri stolice“ moraju biti nužno nedovoljne za pravi pozorišni doživljaj.Mitrovčani su imali zadovoljstvo da na daskama svog pozorišta gledaju Krležinu kultnu dramu „U agoniji“, u nezavisnoj produkciji „Beoarta“, u režiji Ane Đorđević. Tri odlična glumca – Marija Vicković, Radovan Vujović i Branko Cvejić, igraju Krležu tako da se može zaista uživati u razbarušenom, ali preciznom i istančanom bogatom verbalnom spektru velikog pisca. Onome ko je ikada čitao ili gledao Miroslava Krležu, jasno je o čemu govorim i smatram da nema potrebe objašnjavati da je voda mokra. Hteo sam, ovom prilikom o nečem drugom…
Iako je aplauz nakon predstave bio dovoljno dug, kao što i priliči, nije se moglo sakriti da sala nije baš bila dupke puna, kao kad gostuju predstave koje se više trude da celom doživljaju daju izvestan estradni šmek. Da li to Mitrovica više nema tzv. „elitu“, ili tzv. „elita“ iz nekog razloga više ne odlazi u pozorište? Mada, ruku na srce, kome treba još taj cinični Hrvat, koji oštro sekcira stanje u društvu, skidajući sa njegove obrazine lažni glamur izveštačenog „građanstva“, kome je na žalost, tek pre neki dan otpao rep u civilizacijskom smislu. To je suština Krležine kritike i zato ga podjednako ne vole ni Hrvati, ni Srbi. Naša pozorišna (teatarska također) publika još uvek najviše voli one likove koji znaju da odigraju predstavu na naručene note, tipa „Glumac, ajde kaži nešto smešno!“. Te večeri, prolazeći kroz grad na putu do Pozorišta, sreo sam mnoge uvažene Mitrovčane koji za sebe vole da kažu da pripadaju kulturnoj eliti, ma šta pod tim oni podrazumevali.
Moj lični utisak da bi dobar deo takve „elite“ radije otišao na besplatni Tompsonov koncert nego da gledaju Glembajeve. Valjda zato što u Glembajeviuma ima toliko toga što liči na njih. Kao i kod Tompsona uostalom…