Zločini bez kazne, otvorena pisma, zatvorene institucije i emotivne reakcije u Skupštini grada gde među odbornicima sede i neki kojima je mesto u zatvorenom odeljenju Kazneno popravnog zavoda Sremska Mitrovica, ali o tome do Tužilaštva nikako da dopre glas

Kako su M novine već pisale, 1. juna ove godine, u tri sata posle ponoći nepoznata osoba ili više njih, ispalila je četiri revolverska hica, kalibra 7,62 milimetara u kuću odbornika mitrovačke opozicije Aleksandra Prodanovića. Jedan od četiri ispaljena metka, prošao je kroz ulazna vrata i zabio se u zid dnevne sobe. Na sreću, ovaj pokušaj ubistva nije izveden uspešno, jer se u tom momentu niko, ni Prodanović, ni njegova nevenčana supruga koja je u drugom stanju, nije nalazio na tom mestu.
Sredinom prošle sedmice, Aleksandar Prodanović uputio je otvoreno pismo, koje je adresirano javnom tužiocu i načelniku Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici, u kome izražava žaljenje i zabrinutost što su počinioci ovog neuspelog atentata i dalje nepoznati.
Aleksandar Prodanović, šef odborničke grupe Ujedinjena opozicija – Aleksandar Prodanović, ubeđen je da hici koji su mu namenjeni nisu došli slučajno, već zbog toga što se, svojim istupanjem u Skupštini grada, zamerio kriminalcima koji su u tesnoj vezi sa pojedincima iz aktuelne vlasti. Osećaj da ljudi koji mu rade o glavi još uvek slobodno šetaju ulicama, svakako kod Prodanovića izaziva snažne emotivne reakcije, što je bilo očigledno i na konstitutivnoj sednici Skupštine grada, koja je održana u utorak 14. juna. Govoreći za skupštinskom govornicom o svom slučaju, njegove emocije su se možda otele kontroli, koje je šef odborničke grupe SNS Radoslav Jevremović protumačio kao moguće pretnje (strana 4. i 5, videti okvir), pa su uzajamne replike bacile u zasenak svečano zaklinjanje odbornika da će sve što rade raditi u našem interesu.
Ovakva Prodanovićeva reakcija svakako nije bila potrebna, bez obzira na sav emotivni naboj i isfrustriranost zbog toga što Tužilaštvo, bar ne zvanično, nije još ništa preduzelo po ovom pitanju. Tužilaštvo, ruku na srce, ima i toliko drugih stvari koje mu stoje takoreći pod nosom, ali se slabo meša u svoj posao jer do njega navodno „nije dopro glas“ o nepodopštinama koje Tužilaštvu stoje u opisu poslova i radnih zadataka. Recimo, već mesecima se ne rešava pitanje pljačke mitrovačkog budžeta od strane prvih ljudi Demokratske stranke, pa nije čudo što i kolege iz pravosuđa gunđaju zbog još uvek jakog uticaja određenih struktura na „Pajtićeve tužioce“. Čak i sad kad je Pajtić izgubio vlast u Vojvodini nakon ovogodišnjih pokrajinskih izbora.
Imamo tako zločine bez kazne, otvorena pisma koja kucaju na zatvorena vrata, zatvorene institucije i emotivne reakcije u Skupštini grada gde među odbornicima sede i neki kojima je mesto u zatvorenom odeljenju Kazneno popravnog zavoda Sremska Mitrovica, ali i tužilaštva u ulozi politički kontrolisanih tužibaba.
No, bez obzira da li će do tužilaštava ikada dopreti glas o nekim slučajevima, slučaj oružanog napada na Aleksandra Prodanovića otvara i druga takođe važna pitanja. Pre svega to su sada već ogoljeno isprepletane veze između kriminala i politike. Jer, politika je već odavno prestala da bude borba različitih ideja, a sve je više borba za parče plena i to po svaku cenu i po zakonima džungle. Ko je zbog toga kriv? Političari. Jer da nisu bačena u blato sva pravila demokratije i sve moralne norme u ovoj vrsti posla, zar bi mogli da u politici opstaju ljudi poput Nenada Lemajića i njegovih podrepaša. Ljudi koji menjaju stranke češće nego košulje, sa jednim jedinim ciljem – da ostvare materijalnu dobit. Koji i kad su u „opoziciji“ ustvari traže i dobijaju svoje prinadležnosti, jer nema toga koji je na vlasti, a koji nema simpatija za „omiljenog opozicionara“. (Uzgred, živi bili pa videli kako će se dalje odvijati tobožnji opozicioni život Lemajićevih parazita!)
Ljudi koji tako shvataju „politiku“ su moralno problematični i njihov um lako može da sklizne u kriminogenost. Oni koji imaju kriminogeni um su klasični kriminalci, bez obzira da li svoje lopovske poslove nazivaju „politikom“. Šibicari i secikese su to što jesu, bez obzira da li sede u nekom parlamentu. U takvoj atmosferi nije čudo da neko hoće da se pištoljem obračuna sa onim ko ga javno proziva i ko mu kvari sreću i poslove.
Mislim da nije u pravu Aleksandar Prodanović kada se ljuti na gradonačelnika Branislava Nedimovića koji je rekao da u pucnjima na Prodanovićevu kuću ne vidi da to ima veze sa politikom. Gradonačelnik zna šta je politika i da se ona vodi u parlamentu, a ne u noćnim oružanim napadima.
Zato je na svima koji se ozbiljno bave politikom, odgovornost da se distanciraju od ljudi koji Sremsku Mitrovicu doživljavaju kao čikaško predgrađe tridesetih godina prošlog veka.