Sremska Mitrovica je lep grad, naš grad. Divna reka, divno leto, Fruška gora na dohvat ruke, priroda na sve strane, mnogo zelenila u gradu i van njega. Relativno čist grad, što je i čest komentar onih koji svrate ovamo. U poslednje vreme, često se nešto novo napravi, obeleži ili postavi. To je lepo. To je pozitivno. Opet, ne znači da to baš svima treba da se dopada, ali kada se nešto nađe „pobodeno u zemlju“ postaje činjenica i što je još važnije, postaje javna imovina, naša imovina i ni mi niti ko drugi nema pravo da je naruži. A mi ćemo se uglavnom oko svega ovoga lakše posvađati na Fejsbuku nego uložiti tu energiju da se nešto očuva.

Nekako mi je žao onih koji šaraju tuđe zidove. Isprazni su i emocionalno tupi. Da, grafiti su uvek postojali, ali umesto ispisivanja pogrdnih parola, koje to i nisu, veće neko logoreično piskaranje, kako bi bilo da oni koji su već potrošili novac na sprej, naprave nešto kreativno, naprave umetnost od toga. Istina, postoji nekoliko zanimljivih grafita u gradu, nekako su već i legendarni: U šest te čekam kod muzičke, Kada nisi sa mnom, sporo teku sati, to je lepo, nosi neku puslastu mladost i kreativnost sa sobom i mora svakome da nabaci osmeh kada to vidi. I imamo one koji samo hoće da istaknu da navijaju za „Zvezdu“ i „Partizan“. I šta ćemo sa tim.

Ovih dana slušamo pregorele političke analitičare, koji kažu kako su prvi put glasale generacije rođene i odrastale u devedesetim. Pa, grešite gospodo. Generacije devedesetih su glasale enti put, a po prvi put su glasali oni rođeni posle 2000. godine, koji nisu morali više da čekaju 19.15 ili nedelju prepodne da gledaju crtani film, koje su prestali da se ocenjuju u prvom razredu. Onda su oni posle njih sve manje i manje morali da žele, traže i čekaju. I onda se okrenemo i vidimo da su to generacije odrastale u izobilju, ali ostali tupi od empatije, pristojnosti, sramote. Međutim, ne mogu samo njih da krivim, od koga su oni to pa videli da se pikavac i smeće baca u korpu za otpatke. Uzmite samo kako lagano usput u hodu ispustimo papir koji nam ne treba. Krivi smo mi.

Ono što treba da nas zabrine. Ko ih je naučio da zločin nije hrabrost i da se ljubav prema naciji i zemlji oslikava na zidu, jer zastavi je mesto na zidu, a krivcu na služenju krivice. Ko ih je naučio da budu glasni i ružno govore. U školi kažu, sve ide iz kuće, u kući kažu, ništa u školi ne rade sa njima. Minus i za školu i za porodicu, i nula za državu, učiš dete od kada se rodi samo da ima prava, a gde su dužnosti. Ko ih je naučio da budu grubi. Ne mogu da generalizujem, to su oni koji se vide, jer oni koji poseduju vrline i etiku, nevidiljiv su. Gre`ota.

Na sve ovo, podstakli su me neki događaji koji su se desili poslednjih dana u gradu. Neko se usudio da razbije staklo na bazilici! Kako ti je to palo na pamet?! Šta nije u redu sa tobom, kada uzmeš iz dosade, zanimacije, poena u društvu i razbiješ gradski izlog? Pa, što je taj izlog drugačiji od prozora tvoje kuće. Sram te bilo, to je gradski izlog, to je javna imovina, to je baština mog grada, to je moj prozor. Ko si ti i kako se usuđuješ da baciš kamenicu, ciglu, flašu na njega. Ne može, to je moje i imam pravo da bude čitavo i meni na ponos lepo! Sugrađani, kako se to ponašate, koga ste to gajili. Kada će vam nešto biti dobro i potaman? Sve nas krivim što puca stalko nad korenima našeg postojanja! Sramota je naša! Otreznimo se, čak i da je sitnica, problem će biti mnogo veći, pa posle „lupaj glavom“.

Prošle godine smo dobili obnovljen javni toalet u centru grada. Fala Bogu, kakvi smo, prvo smo povikali, svašta, otvaraju klonju! Nismo pomislili da to nešto košta, da smo to mi platili da imamo i da je to naše sada da se poslužimo time, jer priroda nam nalaže da se toaletom služimo. Umesto toga, šta vidimo. Vidimo mame i tate koje umesto da decu uče da uđu u toalet i ispravno ga koriste, sakrivaju ih iza žbunića po parku, pa piškilo dete ili pas, u čemu je razlika, jelte. Povrh svega, nedugo posle stavljanja „klonje“ u upotrebu, neki hrabri i zabavni klinci su uhvatili pa išarali taj prostor. Uhvatiše ih, ali da zlo bude veće, sada kako čujem javni toalet je devastiran. Zanima me, majčin sine, šta se to tebi desi da uzmeš pa izvališ slavinu. Moram da pitam tvoje roditelje, je l’ vaše dete u redu sa glavom?! Da li kod kuće uzmeš papir, natopiš ga i zafrljačiš u zid? Ako se ne potpišeš mami markerom iznad kreveta, što se potpisuješ na dečjem izgralištu. Zalepi navijačku nalepnicu tati na kola, ne na penjalicu u Matije Huđi!

Kome lomite klupe, šarate zgrade. Umesto što ste patriote na zidovima, budite partiote prema svojim ljudima. Čuvajte okolinu, ponosite se izgledom, istorijom, svakim znakom koji čini istoriju. Te slike su lepe i bez vas i kada nisu na Instagramu. Moj grad je moja imovina i ne možeš da je uzurpiraš! Svaka klupa u parku je moja klupa. Svaki papirić koji si ostavio izvan korpe za smeće je uništavanje moje imovine. Ne može! Ne uzimajte javnu čistoću zdravo za gotovo, to je veliki posao u kome svi moramo da učestvujemo. Ne možete da pojmite da su u centru Londona i Rima stajale gomile smeća zbog štrajka komunalnih službi. Vizulizirajte grad pun smeća, umesto da je sređen i čist, čisto da bismo imali obe slike u glavi. Dakle, čuvamo javnu imovinu za sebe, da nama bude lepo. Ali gledajući kud idemo, ostaju mi strah i briga.

Čitanka