Pre ne­ki dan Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva pro­sla­vi­la je dan Sve­tog Jo­va­na Zal­to­u­stog. Pra­znik ovog sve­ca obe­le­ža­va se i u no­vem­bru, a ovaj fe­bru­ar­ski dan po­sve­ćen je pre­no­su nje­go­vih mo­šti u Ca­ri­grad 483. go­di­ne. Pa šta? Pa ni­šta. Go­to­vo ni­šta, re­kla bih, da ni­sam ma­lo pro­tr­ča­la kroz in­ter­net por­ta­le dnev­nih no­vi­na i ta­mo na­i­šla na za­ni­mlji­va uput­stva o to­me ka­ko va­lja pro­sla­vi­ti dan Sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog, ne bih zna­la ko­li­ko glu­po­sti mo­že da se pro­či­ta, sa­mo ako se čo­ve po­tru­di. Ne­kad se go­vo­ri­lo „pa­pir tr­pi sve“, a da­nas u di­gi­tal­noj eri ne znam šta to tr­pi go­mi­lu be­smi­sli­ca i spr­da­či­ne o naj­o­zbilj­ni­jim stva­ri­ma. Jer, tek­sto­vi o da­nu ovog sve­ti­te­lja ni­su ne­što naj­stra­šni­je što mo­že da se pro­či­ta, to je tek be­nig­na glu­post ko­ja, kad se upo­re­di sa ozbilj­nim te­ma­ma kao što su ko­ro­na­vi­rus, de­lu­ju sme­šno ko cr­ta­ni film.

Elem, ka­že ne­po­zna­ti au­tor na jed­nom od saj­to­va dnev­nih no­vi­na: „U ne­kim kra­je­vi­ma Sr­bi­je još se i da­nas ve­ru­je da že­ne na pra­znik Sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog ne sme­ju da u ru­ke uzi­ma­ju vu­ni­cu, ko­nac ili igle, jer ovaj sve­ti­telj ne že­li da one na nje­gov pra­znik ra­de već da se svi pod­jed­na­ko, uz ne­ku do­bru knji­gu, opu­ste i po­sve­te du­hov­nom raz­vo­ju pre ne­go ma­te­ri­jal­nom bo­ga­će­nju.“ Kraj ci­ta­ta. Ne znam oda­kle bih po­če­la, da l’ od „do­bre knji­ge“ ili od „du­hov­nog raz­vo­ja“ u „ne­kim kra­je­vi­ma Sr­bi­je“. Ak­ce­nat je za­pra­vo na ono­me „još se i da­nas ve­ru­je“, što bi tre­ba­lo da zna­či da je to ve­ro­va­nje od dav­ni­na ko­je se za­dr­ža­lo i da­nas. A ko­ja je to mu­če­na že­na u dav­na vre­me­na osta­vlja­la igle i vu­ni­cu na pra­znik Sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog i uzi­ma­la knji­gu u ru­ke? Sve su re­dom bi­le ne­pi­sme­ne, kao i nji­ho­vi mu­že­vi uo­sta­lom, kao i ne­sreć­ni au­tor tek­sta. Mi­slim, on ni­je bu­kval­no ne­pi­smen, ume da po­re­đa slo­va u reč, re­či u re­če­ni­cu, ali su­štin­ski je anal­fa­be­ta kad mo­že da na­pi­še ta­kvu glu­post.

Ali, au­tor tu ne za­vr­ša­va svo­ju po­u­ku u sve­ti­te­lju. On da­lje ka­že: „ Ako već us­pe­te da po­beg­ne­te od oba­ve­za u ovom stre­snom vre­me­nu, pro­še­taj­te i do cr­kve. Za­pa­li­te sve­ću u čast Sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog i po­mo­li­te mu se. Vi­de­će­te, na­kon to­ga sve će vam u ži­vo­tu ići lak­še.“ Mo­žda će­te us­pe­ti da se za­po­sli­te u tim dnev­nim no­vi­na­ma, pa da i vi pi­še­te ta­ko le­pe i po­uč­ne tek­sto­ve i de­li­te sa­ve­te. Ko zna?

Ka­mo sre­će da su že­ne osta­vlja­le igle i vu­ni­cu i uzi­ma­le knji­ge u ru­ke, ne bi da­nas bi­lo ta­kvih kre­te­na ko­ji lu­pe­ta­ju ko „Mak­sim po di­vi­zi­ji“ (bar se na­dam da ne bi). Ne­go ni­su, a ni­su ni nji­ho­vi mu­že­vi. Ne­go su ra­di­li sve su­pr­ot­no od sa­vet vr­log au­to­ra. Što zna­či da se ni­su po­sve­ći­va­li knji­zi i du­hov­nom raz­vo­ju ne­go ma­te­ri­jal­nom bo­ga­će­nju. Pa smo osta­li du­hov­no za­o­sta­li, ali ma­te­ri­jal­no bo­ga­ti. Je l’ ta­ko? Ali, za­to tre­ba da ide­mo u cr­kvu i da se mo­li­mo da ne po­lu­di­mo či­ta­ju­ći srp­sku dnev­nu štam­pu.