Dru­štvu knji­žev­nih stva­ra­la­ca u svo­jim poznim godi­na­ma pri­dru­žio se i Mom­či­lo Milo­še­vić svo­jom zbir­kom poe­zi­je i afo­ri­za­ma „Srce zavi­čaj­no“. Rođen u Gra­di­ni 1935. godi­ne (opšti­na Gac­ko, Repu­bli­ka Srp­ska) u Beo­čin dola­zi 1962. godi­ne i u svo­jim pesma­ma govo­ri o svom život­nom putu, o živo­tu u sta­rom i novom zavi­ča­ju.

Pro­mo­ci­ja, uz pri­su­stvo zavid­nog bro­ja pose­ti­la­ca, odr­ža­na je u beo­čin­skom Domu kul­tu­re, u petak 27. maja. Sti­ho­ve Mom­či­la Milo­še­vi­ća govo­rio je Dejan Kosta­di­no­vić, a u pro­gra­mu je uče­stvo­va­la i etno – gru­pa mla­dih i talen­to­va­nih uče­ni­ca Osnov­ne škol­ke „Jovan Grčić Milen­ko“ i čla­ni­ca KUD „Bri­le“: Ele­na Gve­ro, Niko­li­na Đokić, Jova­na Sav­ko­vić i Nata­ša Pilja­gić.

Recen­zi­ju za ovu knji­gu, naslo­vlje­nu sa „Život u sti­ho­va­nom oblu­ku“, napi­sao je Todor Bjel­kić, knji­žev­nik iz Iri­ga, a Mili­jan Despo­to­vić, knji­žev­nik iz Pože­ge, u svom osvr­tu na ovu knju­gu naslo­vlje­nom sa „Knji­ga pisa­na srcem duše“, napi­sa­će: „U poznim godi­na­ma sva­ko od nas pra­vi neki pre­sek onog što pam­ti a pesni­ci tra­ga­ju za onim u čemu je „raz­ve­ja­na duša“. Sabi­ra­ju­ći taj prah gra­de male kule svo­jih živo­ta od mate­ri­ja­la zva­nog jezik koga čine reči… Ovo je na neki način isti­na o nama, o našoj neve­se­loj istro­še­no­sti, ali i o našoj težnji da bez­u­slov­no tra­je­mo i istraj­va­mao. Da pam­ti­mo i bude­mo upam­će­ni… Milo­še­vić pam­ti pesma­ma a njego­vi čita­o­ci ima­ju pri­li­ku da njego­ve lič­ne doži­vlja­je čita­ju pre­po­zna­ju­ći u nekim momen­ti­ma poru­ke njima upu­će­ne“.

Veo­ma nadan­hu­to seća­nje na dane zajed­nič­kog rada i „odra­sta­nje“ Beo­či­na izneo je Zoran Laza­rov, isti­ču­ći da je Mom­či­lo Milo­še­vić imao vizi­o­nar­ske ide­je od kojih su neke na sre­ću svih Beo­či­na­ca pre­to­če­ne u život (izgrad­nja Doma zdra­vlja).
Pro­mo­ci­ju je vodio Seku­la Petro­vić.

M. N.