Knji­ga „Od La­ćar­ka do Vla­di­vo­sto­ka“ auto­ra Zo­ra­na Ži­di­ši­ća pred­sta­vlje­na je 17. ju­na u Klu­bu me­sne za­jed­ni­ce u La­ćar­ku. Pred mno­go­broj­nom pu­bli­kom go­vo­ri­li su autor, dr Je­le­na Po­pov, Zla­to­je Po­po­vić i Si­ni­ša Ko­ri­ca, ina­če auto­ro­vi škol­ski dru­go­vi, a od­lom­ke iz knji­ge či­ta­li su Vla­di­mir Ba­la­šćak i Zo­ri­ca Mi­šče­vić.
Knji­ga „Od La­ćar­ka do Vla­di­vo­sto­ka“ – Tra­gom uspo­me­na, iz­da­ta je 2016. go­di­ne u No­vom Sa­du, a po­sve­će­na je auto­ro­voj maj­ci, uči­te­lji­ci Ni­ko­le­ti. Ovo de­lo pred­sta­vlja svo­je­vr­snu bi­o­gra­fi­ju sa seg­men­ti­ma pu­to­pi­sa, a na­sta­je u že­lji da se sa­ču­va­ju tre­nu­ci, oso­be i zna­čaj­ni do­ga­đa­ji od za­bo­ra­va.
Pi­sac že­li da sa­ču­va uspo­me­ne na bez­bri­žno de­tinj­stvo pro­ve­de­no sa maj­kom i se­stra­ma u La­ćar­ku. U na­zi­vu knji­ge La­ća­rak pred­sta­vlja je­dan kraj pi­šče­vog sve­ta, a Vla­di­vo­stok (vla­da is­to­kom) dru­gi.
Zo­ran Ži­di­šić je pro­veo de­tinj­stvo u La­ćar­ku, a u Vla­di­vo­sto­ku se ro­di­la nje­go­va ta­šta. Ka­ko on ka­že, Sun­ce do­la­zi sa is­to­ka, i ni­je slu­čaj­nost što je pr­vo za­be­le­že­no po­gla­vlje „I bi sve­tlost“, po­sve­će­no upra­vo Ni­ko­le­ti, nje­go­voj ćer­ki, ko­ja no­si ime po ba­ki, oče­voj maj­ci.
U sre­di­štu knji­ge kao op­šte me­sto ja­vlja se La­ća­rak, me­sto ko­jem se Zo­ran uvek vra­ća, iako vi­še ne ži­vi tu. Knji­ga se či­ta sa la­ko­ćom. Ži­di­šić ju je pi­sao iskre­no, sa­o­se­ćaj­no, emo­tiv­no iz­ra­žaj­no i du­ho­vi­to.
Ma­la ku­ća u Cr­kve­nom šo­ru, dve pro­sto­ri­je, so­ba i kuj­na, u ko­joj je ži­ve­la u lju­ba­vi če­tvo­ro­čla­na po­ro­di­ca, ima­la je naj­ši­re sr­ce i ši­rom otvo­re­na vra­ta za ce­lo na­še dru­štvo… U toj mu­zi­kal­noj i ve­droj po­ro­di­ci, u ko­joj su otac i stric bi­li tam­bu­ra­ši, pro­šli smo pr­ve ča­so­ve mu­zič­ke ško­le na sta­roj či­ka Bo­ži­noj tam­bu­ri s jed­nom ži­com. Tu sam do­bio i pr­vu mu­zič­ku po­hva­lu od ma­ma La­tin­ke, po­sle bez­broj pu­ta od­svi­ra­ne iste pe­sme: „Zo­ra­ne, od­lič­no svi­raš, ali uzmi tam­bu­ru i idi ma­lo svi­raj tvo­joj ma­mi… (od­lo­mak iz knji­ge)
Zo­ra­nov ži­vot je bio sa­dr­ža­jan, kao i sa­ma knji­ga. Ku­zmin, La­ća­rak, Srem­ska Mi­tro­vi­ca, Ze­mun, No­vi Sad, Mo­skva, sa­mo su ne­ke sta­ni­ce u ko­ji­ma se ovaj put­nik za­u­sta­vljao. De­talj­ni su opi­si de­tinj­stva, ro­di­te­lja, po­ro­di­ce, škol­skih dru­ga­ra, dru­go­va sa fa­kul­te­ta, le­pih i tu­žnih mo­men­ta.
Ta­ko­đe, pi­še o od­boj­ci, mu­zi­ci, in­te­re­sant­nim lju­di­ma ko­ji su na ne­ki na­čin u to vre­me bi­li sim­bo­li La­ćar­ka.
U knji­zi se pre­pli­ću pro­šlost i sa­da­šnjost, i po­ve­zu­ju auto­ro­vi zna­čaj­ni da­tu­mi sa isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma.
Ži­vot­ni put ga vo­di u Ru­si­ju, gde upo­zna­je nji­ho­vu kul­tu­ru, na­vi­ke i obi­ča­je. Ta­ko­đe, ta­mo upo­zna­je Iru, nje­go­vu su­pru­gu sa ko­jom ima ćer­ku Ni­ko­le­tu, ko­ja mu je, ka­ko ka­že, bi­la osnov­ni po­kre­tač i zve­zda vo­di­lja za pi­sa­nje ove knji­ge.
Sve­do­či o no­vom vre­me­nu i ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je sta­sa­va­ju, ali on bi že­leo da se sa­ču­va­ju i se­ća­nja na sta­re.
Na­še se­lo La­ća­rak je vi­tal­no. Sko­ro da vi­še i ne li­či na se­lo na­šeg de­tinj­stva i mla­do­sti, se­lo pra­šnja­vih i ka­lja­vih uli­ca i so­ka­ka, du­do­va be­lih i cr­nih, ko­lo­vo­za s pre­la­zi­ma od ku­ku­ru­zne ogri­zi­ne… (od­lo­mak iz knji­ge)
Na kra­ju knji­ge autor se obra­ća či­ta­o­ci­ma ko­ji­ma ka­že da je ra­di po­ro­di­ce vre­de­lo pre­ći sav ovaj put i za­hva­lio se svim lju­di­ma ko­ji su ga po­dr­ža­li i po­mo­gli mu da do­ve­de ovu pri­ču do kra­ja.
S. Sta­ne­tić