Mlada džudistkinja, članica laćaračkog LSK- a, Ivana Atarac od nedavno je nosilac crnog pojasa, majstorskog borilačkog zvanja koje je u ovom trenutku kruna njene sjajne sportske karijere i priznanje za devojku, koja je do sada osvojila 90 medalja, od čega čak 47 najsjajnijih, 22 srebrne i 21 bronzano odličje. Crni pojas oko struka hrabre i odvažne mlade takmičarke predstavlja ostvarenje samo jedne u nizu njenih želja i ciljeva. Ivana već planira  pohod na nove medalje i još više stepene majstorskog zvanja, za početak – iz juniorske konkurencije u kojoj se odskora takmiči. Ona je još jedan od bisera LSK-ove džudo škole i uz trenere Milana Jovetića i Nikolu Antonića, među aktivnim članovima kluba jedini je nosilac zvanja o kome sanja svaki džudista. Kada je naizgled „krhka“ devojčica  rođena 2005. godine prvi put stupila na tatami laćaračkog džudo kluba iskusnim stručnjacima bilo je jasno da se radi o velikom potencijalu. Na putu do sadašnjeg zvanja i dobrih rezultata imala je mnoštvo iskušenja i pehova koji bi većinu njenih vršnjaka i sportista na početku karijere odvratili od cilja. Sa ponosom pričajući o uspehu svoje učenice, trener Milan – Miša Jovetić u rukama drži podugačak spisak Ivaninih rezultata. Pored navedenih 90 medalja, tu su dva pehara, 44 diplome, dvostruko prvo mesto na pokrajinskoj i jedno prvo mesto na republičkoj školskoj olimpijadi, titula četvorostrukog prvaka Vojvodine, prvaka Srbije, naslov višestrukog pobednika školskih prvenstava i  mnoštvo drugih priznanja. Ivana Atarac  birana je za najbolju sportistkinju Laćarka. Pet puta je bila dobitnik Svetosavske povelje. Sećajući se prvih treninga učenice koja će evidentno nadmašiti svoje učitelje, trener Miša kaže da je Ivana od prvog dana bila „živo dete“, hrabra i borbena sa izraženom željom da „sluša“ i uči. Nedavno je preskočila kadetski stepenik svoje karijere kao treća u Srbiji a trenutno je u konkurenciji juniorki do 48 kilograma. Crni pojas je potvrda da se radi o izuzetnom poznavaocu  borilačkih tehnika ali i da je Ivana za svoj uzrast kompletan džudo borac – da „ima znanje“, kako kaže trener Jovetić.

– Ivana je još jedan uspešan takmičar u potpunosti „othranjen“ u LSK – u, kaže njen trener, podsećajući na važna imena srpskog džudo sporta koja su potekla iz ovog kluba poput Milice Žabić, reprezentativke Srbije i takmičarke „Crvene zvezde“, Ljubiše Kovačevića, trenera u novosadskoj „Slaviji“ ili Darka Stošića, poznatog srpskog MMA borca.

Ivana Atarac u mnogo čemu odskače u odnosu na svoju generaciju. Njena ozbiljnost i posvećenost uočljivi su na prvi pogled. Posmatrajući devojku sitne telesne konstitucije, mnogi će teško naslutiti da se radi o beskompromisnom džudo borcu. Ona se seća svojih prvih treninga koje je počela kada je bila teška svega 18, možda i nešto manje kilograma, pa su neki pogrešno smatrali da neće opstati u ovoj zahtevnoj, na momente gruboj veštini. Iza čvrstine i autoriteta koji demonstrira na strunjačama   stoji prijatna i elokventna učenica završnog razreda srednje škole. U godini svog punoletstva Ivana, odaje utisak osobe koja zna šta hoće i ka tom cilju nezadrživo hodi. Planira da nastavi školovanje – najverovatnije na studijama prava, premda bi je svaki sportski fakultet oberučke  prihvatio. Usavršavanje u džudo veštini i budući trenerski rad svakako se podrazumevaju. Sebi je zacrtala  najviše stepene majstorskog zvanja, nastup u nekom velikom klubu i mogućnost da kao učitelj oformi vlastiti klub.

Ivana Atarac, novi nosilac crnog pojasa sa svojim trenerom Milanom Jovetićem u klupskoj sali LSK-a

Za poslednje polaganje pred komisijom džudo saveza u Novom Sadu ozbiljno se pripremala. U tome joj je kao asistent pomagao klupski drugar Strahinja Birovljev.

– Bilo je izvesne treme, iako ja dobro poznajem tehnike koje se traže jer sam ih radila na prethodnim polaganjima. Ovde je ipak trebalo voditi računa da svaki korak sa parom bude usklađen, tako da je bilo malo teže i zahtevnije, ali sam na kraju uspela dobro da odradim i ponesem ovo veliko zvanje koje mi predstavlja i veliku čast, kaže Ivana Atarac koja je u džudo sport ušla u najmlađem uzrastu  prateći najpre treninge rođenog brata na koje je “od malih nogu” dolazila u očevoj pratnji.

Sa svojih šest godina, Ivana je počela kod trenera Jovetića i Nikole Antonića  takmičarske treninge, a ubrzo posle toga usledila su i prva priznanja.

– Mnogo su mi se svidele borbe, bacanja, ali i taj i osećaj kad pobediš i čim sam dovoljno odrasla počela sam da treniram, znajući da ću ostati u ovom  sportu, kaže Ivana.

Na naše pitanje da li je džudo za devojčicu tih godina isuviše gruba veština, ona kaže da nije.
– Ali, u početku jeste bilo malo nezgodno, jer sam u klubu radila uglavnom sa dečacima. Naravno, oni su me tad malo „lomili“ . Međutim, čim sam ojačala, niko mi više ništa nije mogao, kaže Ivana čiju je sportsku priču obeležilo nekoliko dramatičnih momenata, odnosno teških povreda posle koji su mnogi sa skepsom gledali na nastavak njene karijere. Tri puta je imala prelom ruke, uz  dva preloma noge i ozbiljnu povredu oba kolena. Činjenica da je uprkos svemu ostala na tatamiju i došla do ovog takmičarskog nivoa dovoljan je dokaz o kakvom se karakteru u volji radi.

– Kada su svi mislili da ću odustati ja sam nastavila dalje, iako sam i sama bila u dilemi. Bilo bi mi žao da prekinem, jer sam tome posvećena odmalena. Posle svake od ovih povreda ja sam čekala prvu priliku da se vratim strunjačama i treninzima. Čak sam sa polomljenom nogom umela da gledam treninge i radim stoj na rukama ili kolut, kaže Ivana i opisuje jednu od tih maleroznih situacija kada je u bezazlenom zagrevanju, dva minuta pre početka takmičenja na turniru u Bečeju, nezgodno – svom težinom „bacila“ drugaricu na svoju nogu, načinivši nezgodan prelom.

Veliku podršku Ivana  pronalazi u svom najbližem okruženju. Tu naročito ističe ulogu oca, koji se potpuno posvetio njenoj karijeri. On joj je, kaže, bio podrška u svakom trenutku. Za Ivanu Atarac džudo je plemenita veština, koja joj je omogućila mnoga putovanja i nezaboravne trenutke. Pored bezbroj turnira, seća se i odlaska u Francusku, Italiju i Španiju, mnogih priprema, novih poznanstava. Teško joj je da razume svoje vršnjake koji su neretko u stanju da dobar deo dana provedu statični i  zatvoreni, najčešće uz ekrane mobilnog telefona ili računara. Kad ne ode na trening, kaže – oseća se nekako „prazno“. Čak i trenutni raspored sa tri treninga nedeljno čini joj se nedovoljnim u odnosu na zahteve i njene ciljeve u juniorskoj konkurenciji. U tom smislu najavila je  intenzivnu pripremu za maj kada su zakazani državno i pokrajinsko juniorsko džudo prvenstvo.

D. Mostarlić