Da nas kom­ši­ja Dra­gan Stan­kov (65) ni­je pro­bu­dio, si­gur­no bi se svi če­tvo­ro ugu­ši­li od di­ma, jer smo tu noć spa­va­li čvr­stim snom. On je us­peo da se kroz va­tre­ni pla­men do­mog­ne ula­znih vra­ta od ku­će, spo­ji ži­ce na zi­du od zvo­na i ta­ko alar­mi­ra nas, ova­ko opi­su­je taj su­bot­nji 28. no­vem­bar Ne­boj­ša Mi­tro­vić iz Ru­me, ko­jem su sat na­kon po­no­ći, ne­po­zna­ti po­či­ni­lac ili po­či­ni­o­ci, za­pa­li­li dva auto­mo­bi­la, ko­ja su se na­la­zi­la na po­la me­tra od ga­snog se­ta i is­pred ula­za u ku­ću.

Vla­snik ku­će tvr­di da ni­ko­me ni­šta ni­je du­žan, ne­ma po­li­se osi­gu­ra­nja na ku­ću, a ni na vo­zi­la, ta­ko da mo­ti­vi ovog kri­vič­nog de­la, ko­je je mo­glo da od­ne­se i ljud­ske žr­tve, ni­su mu ja­sni.

Mi­tro­vić, ko­ji sa su­pru­gom Bi­lja­nom i bli­zan­ci­ma od če­ti­ri i po go­di­ne Velj­kom i Va­si­li­jem ži­vi u Le­nji­no­voj uli­ci u Ru­mi već tre­ću go­di­nu, ni­šta neo­bič­no ni­je pri­me­tio ka­da se te no­ći vra­tio sa po­sla iz noć­ne sme­ne.

– Le­gao sam u dnev­ni bo­ra­vak i tu za­spao, dok je že­na sa de­com spa­va­la u dru­goj so­bi. Od­jed­nom me je tr­glo zvo­no. To zvo­no ko­je je već bi­lo na ku­ći, kad sam je ku­pio, to­li­ko je buč­no da sam mo­rao da ski­nem šal­ter i sta­vim ga van funk­ci­je. Na spolj­nom zi­du osta­le su sa­mo ži­ce, po­mo­ću ko­jih je moj kom­ši­ja, ka­da je kroz svoj pro­zor ugle­dao va­tru, us­peo da nas pro­bu­di – pri­ča Ne­boj­ša, pri­se­ća­ju­ći se da­ljeg to­ka dra­me.

– Ku­hinj­ski pro­zor već je gu­ta­la va­tra, a so­ba je po­če­la da se pu­ni di­mom. Tog tre­nut­ka sa­mo sam raz­mi­šljao o de­ci. Su­pru­ga i ja us­pe­li smo da ih iz­ne­se­mo na vra­ta od te­ra­se i ta­ko pre­ba­ci­mo kod kom­ši­je, jer na pred­nji deo ku­će ni­smo mo­gli da iza­đe­mo – ka­že Mi­tro­vić.

Na nje­go­vu pri­ču na­do­ve­zu­je se kom­ši­ja Dra­gan, ko­ji po­sle sve­ga sma­tra da je naj­va­žni­je da su ži­vo­ti sa­ču­va­ni.

– To je od­jed­nom ne­što buk­nu­lo i za­sve­tli­lo, kad sam vi­deo da go­re auto­mo­bi­li, pro­bu­dio sam že­nu i re­kao joj zo­vi hit­no va­tro­ga­sce. Od­mah sam po­tr­čao, jer sam vi­deo da ne iz­la­ze iz ku­će, a ka­ko sam dru­ga­či­je mo­gao da ih pro­bu­dim, kad je sve za­klju­ča­no, već sa­mo da ak­ti­vi­ram sta­ro zvo­no – ka­že Dra­gan i do­da­je da mu je lak­nu­lo kad je ugle­dao kom­ši­je ka­ko iz­la­ze iz obla­ka di­ma.

U po­moć po­ro­di­ci Mi­tro­vić pri­tr­ča­le su i osta­le kom­ši­je, da se po­žar što pre uga­si, a na­kon de­se­tak mi­nu­ta pri­sti­gla je i va­tro­ga­sna slu­žba.

– To je bi­lo stra­šno. Ku­će su na­slo­nje­ne jed­na uz dru­gu, ga­sni set na­la­zi se na ne­ko­li­ko san­ti­me­ta­ra od vo­zi­la ko­ja go­re, pi­ta­nje je tre­nut­ka, da li će ne­što eks­plo­di­ra­ti, i na­sta­ti još ve­ća tra­ge­di­ja – kon­sta­tu­je Ne­boj­ša, ko­ji ne kri­je ve­li­ku za­hval­nost Stan­ko­vu.

 S. Ko­stić