U okvi­ru po­zo­ri­šnog pro­gra­ma Kul­tur­nog cen­tra, rum­ska pu­bli­ka je 23. ma­ja ima­la pri­li­ku da po­gle­da pred­sta­vu „Kla­u­stro­fo­bič­na ko­me­di­ja“ Zve­zda­ra te­a­tra, u re­ži­ji Dar­ka Ba­ji­ća. Kao što Dar­ka Ba­ji­ća vi­še zna­mo kao film­skog i TV re­ži­se­ra, ta­ko i jed­nog od glu­ma­ca, i to jed­nog od naj­po­zna­ti­jih, Slav­ka Štim­ca, uglav­nom vi­đa­mo na film­skom plat­nu i te­le­vi­zi­ji, a mno­go re­đe na po­zo­ri­šnim da­ska­ma.
Nje­go­vo pr­vo go­sto­va­nje u Ru­mi is­ko­ri­sti­li smo i za in­ter­vju za na­še no­vi­ne.
Na po­čet­ku raz­go­vo­ra Slav­ko sam is­ti­če to svo­je ma­nje pri­su­stvo na „da­ska­ma što ži­vot zna­če“, tač­ni­je da je ne­što ma­lo igrao u po­zo­ri­štu de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, a po­sle ga je put vo­dio na raz­li­či­te stra­ne, da­lje od po­zo­ri­šta.
– Svi­de­la mi se Dar­ko­va po­nu­da, reč je o od­lič­nom Ko­va­če­vi­će­vom tek­stu, čo­vek je kla­sik, ma­da je to mo­žda ma­lo ne­zgod­no re­ći za ne­kog ko je živ. Do­bra je ce­la glu­mač­ka eki­pa, a što se ti­če sa­mog ko­ma­da, do­bri tek­sto­vi ni­kad ne za­sta­re­va­ju, uvek su isti i slič­ni pro­ble­mi u dru­štvu, li­ko­vi i ka­rak­te­ri. Si­tu­a­ci­ja se u dru­štvu prak­tič­no ma­lo me­nja. Ko­mad je da­lje vr­lo živ i svež. Je­dan brat je pi­sac (ja ga igram), a in­spi­ra­ci­ja mu je nje­gov brat ko­ji se ba­vi po­li­ti­kom i ko­ga uvek kri­ti­ku­je – ka­že Slav­ko Šti­mac.
On is­ti­če da je sam ko­mad ve­o­ma di­na­mi­čan, brz, du­ho­vit ali i da ima du­bo­ku emo­ci­ju, gde se me­ša­ju smeh i su­ze, a to po­ka­zu­je i re­ak­ci­ja pu­bli­ke na pred­sta­va­ma.
– Mi­slim da su po­zo­ri­šte i film sve bli­ži, i po­zo­ri­šta tre­ba da ima­ju tu film­sku di­na­mi­ku i in­ti­mu, kao film – sma­tra Šti­mac upra­vo uka­zu­ju­ći na či­nje­ni­cu da su i Dar­ko Ba­jić i on vi­še film­ski lju­di, mo­žda i sti­ca­jem okol­no­sti.
Slav­ko Šti­mac je od ma­lih no­gu na fil­mu, gle­da­li smo ga kao de­ča­ka u fil­mo­vi­ma, se­ri­ji „Sa­laš u ma­lom ri­tu“ ta­ko da je je­dan od onih, ka­ko ka­že, ko­ji ima­ju pri­vi­le­gi­ju da pra­te svo­je od­ra­sta­nje na film­skom plat­nu.
– Ovo je mo­ja zre­lost, uvek tre­ba da ži­vi­mo ži­vot ka­kav je da­nas, da se ne vra­ća­mo pre­vi­še u pro­šlost, ali mi je za­ni­mlji­vo da vi­dim po­ne­kad se­be kao de­te. Čo­vek se uvek le­po ose­ća ka­da stva­ra. Kod nas se ne sni­ma pu­no fil­mo­va, ne pi­šu se ulo­ge za po­je­di­ne glum­ce kao u ve­li­kim ki­ne­ma­to­gra­fi­ja­ma. Če­sto vam ka­ri­je­ra ide ne­ka­ko sti­hij­ski. Je­di­na pra­va film­ska in­du­stri­ja po­sto­ji u Ame­ri­ci – is­ti­če Slav­ko Šti­mac.
To­kom svo­je film­ske ka­ri­je­re du­ge če­ti­ri de­ce­ni­je, Slav­ko Šti­mac je imao tu pri­vi­le­gi­ju da ra­di sa naj­po­zna­ti­jim ju­go­slo­ven­skim re­di­te­lji­ma, svi­ma ko­ji ne­što zna­če u na­šoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Isto­vre­me­no, iako je igrao od ma­lih no­gu, Slav­ko ka­že da i de­ca na film­skom plat­nu glu­me kao od­ra­sli, kao pro­fe­si­o­nal­ci.
Za­ni­mljiv je po­da­tak, ko­ji mo­žda mno­gi ne zna­ju, da Slav­ko Šti­mac ni­je za­vr­šio film­sku aka­de­mi­ju.
– Od sva­kog po­zna­tog re­di­te­lja sa ko­jim sam ra­dio, pu­no sam na­u­čio. Ja sam do­bre glum­ce uvek do­ži­vlja­vao kao sti­dlji­ve i ose­ćaj­ne lju­de i oni su mi po­ma­ga­li da shva­tim šta je va­žno. A va­žno je, ka­da vas lju­di gle­da­ju da vam ve­ru­ju. Ne­će­te ve­ro­va­ti, ali i naj­po­zna­ti­ji glum­ci kao Pa­vle Vu­ji­sić ili Zo­ran Rad­mi­lo­vić su bi­li in­tro­vert­ni lju­di, što pra­ti i me­ne. Ja ka­žem da sam mo­žda ma­lo za­tvo­ren, ali sam ta­ko vas­pi­tan – ka­že Šti­mac.
Glu­ma je za nje­ga vr­sta po­sla ko­ja se uči ceo ži­vot, ali po­sto­je i ne­ke za­nat­ske stva­ri ko­je je na­u­čio ra­de­ći sa ve­li­kim i is­ku­snim glum­ci­ma i re­di­te­lji­ma.
– Uvek ko­ri­stim pri­li­ku da pi­tam i učim od tih lju­di – is­ti­če Šti­mac, a mo­žda je to i re­cept za du­go­več­nost u ovom po­slu – stal­na že­lja za sa­zna­njem, uče­njem i usa­vr­ša­va­njem. A Slav­ko to si­gur­no zna.

Smi­lja Dža­ku­la