U Kul­tur­nom cen­tru u Ru­mi ne­dav­no je odr­ža­na pro­mo­ci­ja pr­ve knji­ge Bo­re Oti­će, no­vi­na­ra i auto­ra kult­ne emi­si­je Ra­dio te­le­vi­zi­je Voj­vo­di­ne „5ka­za­nje“ .Knji­ga pod na­zi­vom „Šo­rom sre­dom“ pred­sta­vlja sa­mo deo pri­ča ko­je je Bo­ra Otić sni­mio to­kom svog dva­na­e­sto­go­di­šnjeg ra­da u svo­joj emi­si­ji.
Za svoj do­sa­da­šnji rad, autor ove knji­ge do­bio je vi­še na­gra­da i pri­zna­nja: go­di­šnju na­gra­da „Dnev­ni­ka“ za re­por­ta­žu, go­di­šnju na­gra­du „Ja­ša To­mić“ Udru­že­nja no­vi­na­ra Voj­vo­di­ne, na­gra­du „La­za Ko­stić“ Udru­že­nja no­vi­na­ra Sr­bi­je i jed­no pre­sti­žno pri­zna­nje na ko­je je Bo­ra po­seb­no po­no­san, „Fe­bru­ar­sku na­gra­du Gra­da No­vog Sa­da“.

M NO­VI­NE: U Va­šim emi­si­ja­ma pred­sta­vlja­te is­po­ve­sti stvar­no­ga čo­ve­ka, a i sa­mi gle­da­o­ci ima­ju mo­guć­nost da pred­la­žu te­me i ak­tiv­no uče­stvu­ju u kre­i­ra­nju sa­dr­ža­ja emi­si­je. Ka­ko je do­šlo do ide­je za kre­i­ra­njem emi­si­je ova­kvog ti­pa, u ko­joj su za­stu­plje­ne ve­li­ke pri­če ma­lih lju­di?
BO­RA OTIĆ: Na ide­ju da kre­i­ra­mo emi­si­ju „5ka­za­nje“, do­šli smo u onom tre­nut­ku ka­da je u te­le­vi­zij­skim, ra­dij­skim i pi­sa­nim me­di­ji­ma do­šlo do jed­nog va­ku­ma i ni­je bi­lo pri­ča. Hte­li smo da na­pra­vi­mo jed­nu „tvr­du“ mu­šku emi­si­ju o tam­bu­ri, sta­rim za­na­ti­ma, lo­vu, ko­nji­ma, fi­ja­ke­ri­ma, o po­seb­nim lju­di­ma iz kom­ši­lu­ka. Sma­tra­li smo da će onog mo­men­ta ka­da mu­škar­ci poč­nu da gle­da­ju emi­si­ju, da će to on­da i že­ne za­in­te­re­so­va­ti pa će i one po­če­ti da gle­da­ju. Na pi­ta­nje na­šeg ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra za­što „5ka­za­nje“, od­go­vo­rio sam da je to za­to što će se emi­si­ja emi­to­va­ti pet­kom, što će u ko­re­nu bi­ti broj pet kao ne­ka aso­ci­ja­ci­ja i za­to što emi­si­je ima pet pri­ča. To je jed­no ime ko­je je ušlo u na­rod i ko­je je sad po­sta­lo si­no­nim za ne­što što ne­ma šmin­ku, što va­lja, što lju­di vo­le, če­ka­ju i već dru­gi dan pre­pri­ča­va­ju šta smo emi­to­va­li.

To­kom Va­šeg vi­še­go­di­šnjeg ra­da, ima­li ste pri­li­ku ući u mno­ga do­ma­ćin­stva ši­rom Voj­vo­di­ne i raz­go­va­ra­ti sa lju­di­ma raz­li­či­tih za­ni­ma­nja. Šta je na Vas osta­vi­lo naj­ve­ći uti­sak?
Ne­ma gde ni­smo ušli, s kim se ni­smo po­zdra­vi­li i ne­ma čo­ve­ka ko­ji nas ni­je sr­dač­no do­če­kao. Ne­ka čud­na ener­gi­ja nas po­ve­zu­je u emi­si­ji „5ka­za­nje“. Fe­no­men ove emi­si­je upra­vo i je­ste u to­me da je svi gle­da­ju bez ob­zi­ra na so­ci­jal­ni i obra­zov­ni sta­tus. Ja sa­da vi­še ne idem nor­mal­nim pu­te­vi­ma ka­da se vo­zi­ka­mo na­šim dru­mo­vi­ma. To­li­ko sam upo­znao Voj­vo­di­nu za ovih 12 go­di­na, da ko­ri­stim sa­mo pre­či­ce i one pu­te­ve gde ne­ma gu­žve. Sre­ćan sam što imam tu pri­vi­le­gi­ju što mo­gu sva­ki dan da bu­dem na dru­gom me­stu i da upo­znam dru­ge pri­ja­te­lje. Ono što je na me­ne osta­vi­lo naj­ve­ći uti­sak, to je ta bli­skost i ne­po­sred­nost lju­di. Oni to­kom sni­ma­nja emi­si­je ne vi­de ni mi­kro­fon, ni ka­me­ru iako se po pr­vi put sre­ću sa sni­ma­te­ljem. Sve to lju­di ig­no­ri­šu i stvo­ri se jed­na pri­sna dru­gar­ska at­mos­fe­ra, kao da se po­zna­je­mo ceo ži­vot.

Da li sma­tra­te da emi­si­je ova­kvog ti­pa, ne­do­sta­ju na te­le­vi­zij­skim ekra­ni­ma?
Ima još ne­ko­li­ko emi­si­ja ta­kvog ti­pa, ali se na­rod od­lu­čio da gle­da „5ka­za­nje“. Ve­ro­vat­no je da osim sa­mog pro­fi­la emi­si­je i kon­cep­ta pro­gra­ma, po­sto­ji još ne­što što iz­dva­ja „5ka­za­nje“ od osta­lih. Sa­go­vor­nik je naj­va­žni­ji. On je tu da is­pri­ča i mi ka­da ra­di­mo emi­si­ju sli­ka­mo na „pr­vu lop­tu“, ne pri­pre­ma­mo se ni­šta po­seb­no. Va­žno mi je da na te­re­nu uhva­tim pr­vu im­pre­si­ju sa sa­go­vor­ni­kom. I dra­go mi je što u to­me uspe­vam.

Spo­me­nu­li ste jed­nom pri­li­kom, da ima­te že­lju za še­gr­tom ko­ji bi na­sta­vio da sni­ma ovu emi­si­ju.
Sva­ki maj­stor, ako ni­je ne­skrom­no da ka­žem da sam ja ne­ki maj­stor, tre­ba da ima še­gr­ta ko­ji će na­sta­vi­ti taj po­sao. Zbog ge­ne­ra­ci­ja ko­je ste od­ne­go­va­li i is­ško­lo­va­li, ko­ji su ra­sli uz tu emi­si­ju, i zbog svih osta­lih ko­ji će že­le­ti da gle­da­ju te pri­če. Ova Voj­vo­di­na je ne­pre­su­šan iz­vor ta­kvih pri­ča, tre­ba ih sa­mo pro­na­ći i otvo­ri­ti.

Ide­ja je bi­la da sni­ma­te emi­si­ju ta­kvog ti­pa ka­ko bi oču­va­li ne­ma­te­ri­jal­ne stva­ri od za­bo­ra­va. Da li ste u to­me us­pe­li?
Po­sled­njih go­di­na pro­bu­di­la su se mno­ga udru­že­nja že­na, ko­nja­ra, po­no­vo su maj­sto­ri po­če­li da pra­ve fi­ja­ker. Bu­njev­ci su se u po­sled­njem tre­nut­ku spa­si­li da ima­ju svog pa­pu­ča­ra. Ta­ko i mi po­ku­ša­va­mo i uspe­va­mo da ne­ke stva­ri ove­ko­ve­či­mo i da ne­ke ma­le lju­de, ko­ji u stva­ri ni­su ma­li lju­di, jer su to lju­di ko­ji ima­ju to­li­ko ži­vot­ne mu­dro­sti i to­li­ko pri­ča da is­pri­ča­ju, da ih sme­sti­mo u okvi­re ka­ko se ne bi za­bo­ra­vi­li. Tek ka­da ne­ke sva­ki­da­šnje stva­ri iz obič­nog ži­vo­ta, ži­vot­ne mu­dro­sti, obi­ča­je i pri­če lju­di po­de­li­te sa vi­še lju­di, on­da tek vi­di­te ko­li­ko to za­i­sta vre­di pa­žnje.

Ima­li ste pri­li­ku da se upo­zna­te i sa kul­tur­nim ra­zno­li­ko­sti­ma Voj­vo­di­ne, raz­li­či­tim obi­ča­ji­ma, s ob­zi­rom na ve­li­ki broj na­ci­ja ko­je u njoj ži­ve. Ka­kva su Vam is­ku­stva?
U tom ša­re­ni­lu na­rod­nih no­šnji i obi­ča­ja mi smo ukra­si­li „5ka­za­nje“. Pra­vi­li smo či­tav se­ri­jal o na­rod­nim no­šnja­ma, raz­li­či­tim obi­ča­ji­ma i tek on­da smo mo­gli vi­de­ti ko­li­ko smo is­pre­ple­ta­ni i ko­li­ko je to u stva­ri kod svih vr­lo slič­no, sa­mo se zo­ve ma­lo dru­ga­či­je. Slič­ne su nam ku­hi­nje sa­mo se ne­ki za­či­ni raz­li­ku­ju. Slič­ni su nam obi­ča­ji sa­mo se ma­lo da­tu­mi raz­li­ku­ju. Svi smo mi je­dan na­rod ko­ji ži­vi ov­de i ko­je se dav­no po­me­šao. Dra­go mi je što ve­ći­na lju­di de­li mo­je mi­šlje­nje i što za ovih 12 go­di­na ra­da ni­sam čuo ni­ti jed­nu lo­šu kri­ti­ku o emi­si­ji. Ne za­to što ni­je smeo, ve­ro­vat­no za­to što ni­je bi­lo po­vo­da i to mi je jed­no od naj­va­žni­jih pri­zna­nja za moj do­sa­da­šnji rad.

Po­sle 12 go­di­na ra­da, do­la­zi­te na ide­ju da poč­ne­te pi­sa­ti knji­gu. Da li je to bio ve­li­ki iza­zov i za­što baš na­ziv „Šo­rom sre­dom“?
O knji­zi sam po­čeo da raz­mi­šljam pre če­ti­ri go­di­ne, na na­go­vor mo­ja tri pri­ja­te­lja. Iz­va­di­li su po 1.000 di­na­ra sva­ki od njih i re­kli su da je ku­pu­ju. Ta­ko da sam ja ma­lo pod tim „pri­ti­skom“ da sam du­žan, mo­rao što pre da za­vr­šim knji­gu. Du­go sam je ra­dio ka­ko bi iz­gle­da­la sa­vr­še­no i mi­slim da iz­gle­da go­to­vo sa­vr­še­no. Ovo je knji­ga ko­ja ima ja­ko ve­li­ku du­šu i ko­ja se ose­ti na pr­vi do­dir, ka­da je pr­vi put sta­vi­te u ru­ku. Pr­vo sam to ja do­ži­veo, a on­da ka­da sam vi­deo ka­ko re­a­gu­ju dru­gi, sve mi se sa­mo od se­be re­klo. Hteo sam da bu­de ta­kva, da pr­vi list bu­de kao lju­bav na pr­vi po­gled, pa da on­da osva­ja na­te­na­ne. Knji­ga no­si na­ziv „Šo­rom sre­dom, svi­ma ma­ter re­dom…“, da se ma­lo pra­vi­mo va­žni. Ne­ka­da su se ta­ko ke­ri­li lju­di sre­dom i pe­va­li taj be­ća­rac, a mi će­mo se ma­lo pra­vi­ti va­žni što smo us­pe­li sa­ču­va­ti deo na­še kul­tur­ne ba­šti­ne, bez ina­ta i bez na­me­re da se ne­ko lju­ti. Pro­sto da pod­se­ti­mo na ne­ka sta­ra vre­me­na ka­da je mo­glo sve da se ka­že, a da ne bu­de shva­će­no na po­gre­šan na­čin.

U svom pro­pu­to­va­nju po Voj­vo­di­ni, ob­i­šli ste sva tri de­la Sre­ma i us­po­sta­vi­li le­pu sa­rad­nju sa mno­gim lju­di­ma. Ka­kva su Vam is­ku­stva sa Srem­ci­ma?
Ka­da do­đem u je­dan kraj Sre­ma, oni na dru­gom kra­ju već zna­ju da sam sti­gao i on­da me zo­vu te­le­fo­nom i pi­ta­ju ka­da ću do­ći kod njih. U od­no­su na Ba­na­ća­ne i nas Ba­čva­ne, Srem­ci su naj­slo­žni­ji i u dve re­či se sve do­go­vo­ri­mo. Ne ku­bu­rim ja ni sa dru­gi­ma, ali ne­ka­ko u Sre­mu, ka­da ka­žem ne­što jed­nom čo­ve­ku, tu je pri­ča za­vr­še­na.

Da li će te se i ubu­du­će pi­sa­ti i šta je to što lju­bi­te­lji emi­si­je „5ka­za­nje“ i Bo­re Oti­ća, mo­gu u bu­duć­no­sti da oče­ku­ju?
Ovo je sa­mo ste­pe­nik vi­še u od­no­su na ono što sam do sa­da ra­dio. Pri­če sam na­pi­sao po na­go­vo­ru mo­jih dru­ga­ra i uz po­dr­šku do­brih pri­ja­te­lja. Moj pri­ja­telj Si­ma Ma­tić mi je re­kao da mo­ram re­dov­no da pi­šem i da je to kao tre­ning u spor­tu. I stvar­no je ta­ko. Pri­če ko­je su u knji­zi pi­sao sam u ju­tar­njim sa­ti­ma. Ve­li­ka je stvar što su to te­me ko­je sam sam bi­rao. Ni­sam ni­ka­da pi­sao na za­da­tu te­mu i dra­go mi je što lju­di­ma u ovoj knji­zi zap­nu za oko na­slo­vi pri­ča. Po­la pri­če je is­pri­ča­no, ako je do­bar na­slov. Pi­ta­te me šta ću da ra­dim kad pre­sta­nem da ra­dim emi­si­ju „5ka­za­nje“. Ve­ro­vat­no ću da pi­šem, ali ko zna šta do­no­si su­tra. M. N.