Pro­šle go­di­ne, ne­ka­ko s pro­le­ća, oko pr­ve go­di­šnji­ce smr­ti pro­fe­so­ra Mir­ka Đor­đe­vi­ća iz Ši­ma­no­va­ca, na jed­noj knji­žev­noj ve­če­ri ro­di­la se ide­ja o traj­nom oču­va­nju ime­na i se­ća­nja na Mir­ka Đor­đe­vi­ća.
Ubr­zo je pri­hva­će­na ide­ja o pre­i­me­no­va­nju, tre­nut­no bez­i­me­nog ogran­ka bi­bli­o­te­ke u Ši­ma­nov­ci­ma, u Bi­bli­o­te­ka „Prof. Mir­ko Đor­đe­vić“. Ini­ci­ja­ti­vu je po­dr­žao ve­li­ki broj sta­nov­ni­ka se­la Ši­ma­no­va­ca, ve­ći­na pro­svet­nih rad­ni­ka osnov­ne ško­le iz Ši­ma­no­va­ca i po­sle­ni­ci kul­tu­re i jav­ne re­či Sre­ma: Ra­di­voj Pro­ko­plje­vić Pro­ka, pe­snik, Rat­ko Rac­ko­vić Ra­le, isto­ri­čar i pu­bli­ci­sta, Želj­ko Sto­ja­no­vić, di­rek­tor bi­bli­o­te­ke, Đo­ka Fi­li­po­vić, ro­ma­no­pi­sac, Bo­ško Ma­rin­ko­vić, afo­ri­sti­čar, Mi­ća Du­dić, glu­mac, Ni­ko­la Nin­ko­vić, pi­sac, Mi­lan Đu­rić, sli­kar, An­đel­ka Ma­li, no­vi­nar, Bo­ško Ne­go­va­no­vić, no­vi­nar-vo­di­telj, Ru­ži­ca Ra­ga­sto­vac, ga­le­ri­sta, Dra­ga­na Živ­ko­vić, bi­bli­o­te­kar, Ve­sna Đu­rić, pe­da­gog, itd.
Osam­na­e­stog apri­la na­vr­ši­će se dru­ga go­di­šnji­ca od iz­ne­nad­ne smr­ti pro­fe­so­ra Mir­ka Đor­đe­vi­ća, ži­te­lja Ši­ma­no­va­ca i pro­fe­so­ra srp­sko-hr­vat­skog je­zi­ka od 1964. do 1977. go­di­ne u Osnov­noj ško­li u Ši­ma­nov­ci­ma. Kao pre­da­vač bio je do­bar pe­da­gog, omi­ljen pro­fe­sor i mno­gi ne­ka­da­šnji uče­ni­ci ga se sa se­tom i dan da­nas ra­do se­ća­ju.
Bio je uz­o­ran do­ma­ćin, do­bar ro­di­telj, ver­nik, po­šten, so­li­da­ran i uvek spre­man da po­mog­ne.
Pro­fe­sor Mir­ko Đor­đe­vić, ma­gi­star knji­žev­no­sti, za­lju­blje­nik u knji­gu, bio je naj­o­bra­zo­va­ni­ji ži­telj u isto­ri­ji Ši­ma­no­va­ca – ne­pre­kid­no je pi­sao, či­tao, pre­vo­dio i pro­sve­ti­telj­ski de­lio zna­nje. Bio je svi­ma glas ra­zu­ma i glas zna­nja. Če­sto je bo­ra­vio na pre­sti­žnim me­sti­ma ši­rom Evro­pe i sve­ta, ali uvek je sa po­no­som is­ti­cao da je iz Ši­ma­no­va­ca i Sre­ma.
– Sa­da je pri­li­ka da mu se na naj­bo­lji na­čin odu­ži­mo i sa­ču­va­mo se­ća­nje i uspo­me­nu za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je. Po­zna­va­ju­ći ga, kao skrom­nog čo­ve­ka, si­gu­ran sam da bi i on bio za­do­vo­ljan da me­sna bi­bli­o­te­ka no­si nje­go­vo ime. Ini­ci­ja­ti­vu je po­dr­ža­lo pre­ko sto su­gra­đa­na Ši­ma­no­va­ca, pro­sve­ta­ri iz osnov­ne ško­le u Ši­ma­nov­ci­ma i pet­na­e­stak jav­nih lič­no­sti i po­sle­ni­ka pi­sa­ne re­či ši­rom Sre­ma – ka­že Đor­đe Ćir­ko­vić, je­dan od ini­ci­ja­to­ra ide­je.
Đor­đe­vić je sma­trao da je uti­caj Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve kao po­li­tič­ke sna­ge u dru­štvu ogro­man. Ve­ro­vao je da su vo­de­ći lju­di SPC da­nas tzv. ju­sti­nov­ci i ni­ko­la­jev­ci, ko­ji su svo­jim kon­zer­va­tiv­nim shva­ta­nji­ma u su­ko­bu sa te­ko­vi­na­ma mo­der­nog dru­štva. Na­po­mi­njao je da unu­tar SPC po­sto­je i oni ko­ji su za eku­men­ski di­ja­log, dok dru­gi osta­ju „za­ro­blje­ni­ci et­no­fi­le­ti­zma“. Za­stu­pao je stav da se usled sra­sta­nja SPC i dr­ža­ve za­bo­ra­vlja da je mi­si­ja Cr­kve evan­ge­li­za­ci­ja, a ne kle­ri­ka­li­za­ci­ja i da je Cr­kva spa­senj­ska usta­no­va a ne po­li­tič­ka or­ga­ni­za­ci­ja.
Đor­đe­vić je ve­ro­vao da je Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva od­i­gra­la bit­nu ulo­gu u do­vo­đe­nju Mi­lo­še­vi­ća na vlast svo­jom ide­o­lo­škom lo­gi­sti­kom, ko­jom je za­me­nje­na ne­ka­da­šnja ko­mu­ni­stič­ka re­to­ri­ka. Sma­trao je da su se 1989. sre­li Mi­lo­še­vi­ćev po­li­tič­ki na­ci­o­na­li­zam i et­no­fi­le­ti­zam. To­kom Mi­lo­še­vi­će­vog go­vo­ra na Ga­zi­me­sta­nu, vi­jo­ri­li su se za­jed­no cr­kve­ni bar­ja­ci sa kr­stom i ko­mu­ni­stič­ki sa sr­pom i če­ki­ćem. Na­vo­dio je da je Cr­kva da­nas za­u­ze­la me­sto do­mi­nant­nog po­li­tič­kog fak­to­ra ka­kav je u jed­no­par­tij­skom si­ste­mu bio Cen­tral­ni ko­mi­tet.
Ko­men­ta­ri­šu­ći bla­go­si­lja­nje eg­ze­ku­to­ra uoči ma­sa­kra u Sre­br­ni­ci, Đor­đe­vić je iz­ja­vio da Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva „ni­je bi­la sa­mo sve­dok već i sa­u­če­snik u mi­nu­lom ra­tu“ i da je vre­me da se su­o­či sa pro­šlo­šću, što je i nje­na hri­šćan­ska oba­ve­za. On je pred­la­gao da srp­ski pa­tri­jarh sa sve­šten­stvom kre­ne pe­ši­ce od Zvor­ni­ka pre­ma Sre­br­ni­ci i jav­no se iz­vi­ni na­ro­du ta­mo. Sma­trao je da su SPC neo­p­hod­ne te­melj­ne re­for­me.
Mir­ko Đor­đe­vić je bio je­dan od ret­kih bi­blij­skih kri­ti­ča­ra u Sr­bi­ji ko­ji je pi­sao isto­rij­skom Isu­su. Sma­trao je da je Isus bio Sin Bož­ji, „ko­li­ko i svi mi dru­gi“, i na­po­mi­njao je da je on za se­be go­vo­rio Sin čo­več­ji, i da je to je­di­na ti­tu­la ko­ju je pri­zna­vao. Ni­je uzi­mao za ozbilj­no pri­če o ra­znim ču­di­ma, po­put ho­da­nja po vo­di i le­vi­ti­ra­nja, ali je go­vo­rio da je „ovaj mla­dić iz Na­za­re­ta“ ipak uči­nio naj­ve­će ču­do pro­bu­div­ši dru­gi­ma na­du. Ve­ro­vao je da je Isus bio u lju­ba­vi sa Ma­ri­jom Mag­da­le­nom. Že­sto­ko je kri­ti­ko­vao po­ja­vu an­ti­se­mi­ti­zma me­đu hri­šća­ni­ma, pod­se­ća­ju­ći da su Isus i svi apo­sto­li bi­li Je­vre­ji.