MRTAV UGAO

Hleba i igara

Nakon završenog Svetskog prvenstva u Kataru bili smo svedoci totalnog delirijuma u koji su upali Argentinci slaveći istorijsku pobedu. Kontekst je bio tu. Sve se namestilo. I nedavno preminuli Maradona koji ih je gledao odozgo. I Mesi koji je ušao u fudbalsku večnost. Pa na kraju i argentinski narod koji živi za fudbal, da ne kažemo, drogira se njime.

Vesti i društvene mreže preplavili su snimci reke ljudi koja se stuštila u glavni grad Argentine da pozdravi novopečene bogove. Ovi su, pak, morali biti evakuisani helikopterom sa ulica Buenos Airesa jer je vrag odneo šalu. Bilo je i poginulih. Bacali su se sa mostova, nadvožnjaka, spomenika, a oni malo manje hrabri zadovoljili su se pentranjem na bandere i ulične semafore. Dan dolaska argentinskih fudbalera proglašen je državnim praznikom. Totalno ludilo u režiji Južnoamerikanaca.

Ne može čovek da se ne zamisli nad svim tim nadrealnim scenama sa drugog kraja sveta. Da li je moguće da jedna igra u kojoj 22 čoveka trče za loptom može da izazove masovnu histeriju među širokim narodnim masama? Neki psiholog ili sociolog bi sigurno mogao da objasni ovaj fenomen. U svakom slučaju, jasno je da je čoveku u ovim turobnim vremenima potrebna igra i beg od svakodnevnice. Čudne smo mi živuljke.

Na drugoj strani planete, ovoj našoj, kanda će se još pričekati na fudbalsku radost. Ipak, jedna druga lopta, malo veća i teža, uveseljava vaskoliku srpsku javnost u mnogo većoj meri.

Srbija je zemlja košarke, to smo već apsolvirali. Dobro, reprezentacija ne blista u poslednje vreme, ali zato klupski basket doživljava procvat. Nije mala stvar to što naša dva najveća kluba igraju Evroligu, čiji je predsednik naš Dejan Bodiroga. Što bi klinci rekli – izdominirali smo evropskom košarkom ove godine.

Evroliga svakako nije pogrešila što je pustila Srbe da se igraju. Partizan redovno puni beogradsku Arenu, dok je Zvezda pod vođstvom Duška Ivanovića doživela renesansu. Oba tima imaju realne šanse da se domognu plej-ofa.

Ono što je zanimljivo, jeste činjenica da su i jedni i drugi utukli ogromne pare za dovođenje igrača. Partizan već drugu godinu zaredom gradi ekipu okupljenu oko našeg proslavljenog trenera Željka Obradovića. Početkom ove sezone, mislilo se da će crno – beli konačno stati na put svojim komšijama sa Malog Kalemegdana s obzirom na to da su uložili skoro duplo više novca.

Al‘ ne lezi vraže. Posle katastrofalnog starta sezone, Nebojša Čović vadi keca iz rukava. Tačnije, više njih. Prvo je doveo vrhunskog trenera koji je preporodio ekipu. Zatim je doveo argentinskog pleja Luku Vildozu koji se zajebava sa svojim protivnicima i uživa u svakom momentu provedenom na terenu. Da bi na kraju, Zvezda dovukla još zvučnije pojačanje – Fakunda Kampaca koji stiže direktno iz Jokićevog Denvera gde se i nije baš naigrao.

Sume kojima su plaćeni ovi igrači su nestvarne za naše uslove. Još čudnije deluje sve kada se zna da je Zvezda pod zabranom dovođenja igrača ipak dovela Kampaca i dala mu milionski ugovor. Papirologija će se već nekako srediti.

Prošle nedelje su oba naša tima zabeležila pobede u gostima u Evroligi. Da nam je neko rekao da će istog dana Partizan dobiti Fenerbahče, a Zvezda okinuti Olimpijakos, mislili bi da je neka zajebancija. Umesto toga, sada svima postaje jasno da Srbija ima dva sjajna tima u najjačem evropskom košarkaškom takmičenju.

Navijači su, naravno, presrećni. Sada se već slabo i razmišlja o tome odakle se sipa tolika lova. Neki bi rekli sa iste slavine. Ali više nikom nije ni bitno, sve dok su namireni i jedni i drugi. Barem na trenutak je posle Kosova, Ukrajine, energetske krize, inflacije, stagnacije i devalvacije, nekako prijalo gledati kako Petrušev lupa bananu ili Lesor divljački zakucava.