Vest da je manje od polovine lokalnih samouprava u Srbiji svoje matične knjige iz papirnog oblika konvertovalo u digitalni nije neko iznenađenje. Pre svega zato što je poznato koliko je javni sektor inertan. Ne kažu za džabe da državni posao još niko nije poradio. Ministarka državne uprave i lokalne samouprave je izgleda malo pogubila živce. Kaže žena da su mnoge opštine u Srbiji kumili i molili da požure sa digitalizacijom matičnih knjiga. Al’ badava. Posao nije završen i sad, najavljuje ministarka, sledi kažnjavanje onih opština koje su zakazale. Sve je to lepo, mislim te kazne i to, i treba da se kažnjavaju neradnici, ali stvar je u tome što će opštine kazne plaćati iz budžeta, pa tako da to u suštini nema nikakvog smisla.
Iznervirana ministarka je rekla da su kao razlog zašto nije završena digitalizacija u jednoj opštini naveli da se matičar boji kompjutera. E, sad, ma koliko Srbija bila velika tajna, teško je poverovati u toliku glupost. Pre će biti da su siroti opštinari ovo izmislili ne bili se opravdali pred iznerviranom ministarkom. Dobro bre, pa nismo valjda u 21. veku kao Indijanci na Divljem zapadu. I nije kompjuter „gvozdeni konj“ koji bljuje vatru i izaziva sablazan kod domorodaca.
Ili možda jeste?
Svima je poznato da je kod Srba najveći strah, strah od promaje. Tako je bilo vekovima. Tako je i danas. Pored toga, istorija beleži da su Srbi imali strah i od „gvozdenog konja“, od telefona i od još mnogih novotarija 19. veka. Nije nikakva tajna da su neki srpski poslanici u doba izgradnje pruge Beograd – Niš upozoravali da će železnica pogubno delovati na krave koje će se načisto izbezumiti od buke koju „gvozdeni konj“ proizvodi i da će tako izbezumljene prestati da daju mleko.
Nešto od tog otpora modernizaciji zabeležio je bivši ministar kulture Bratislav Petković u svojoj te-ve drami „Albatros“. Glavni junak drame, kralj Milan Obrenović objašnjava piscu Branislavu Nušiću kako tadašnji ministar pošte ne sme da se javi na telefon. Kad telefon zazvoni, čovek ne sme da pruži ruku i podigne slušalicu. To je bila Srbija 19. veka. Baš kao na Divljem zapadu. Jedina razlika je u tome što smo mi ovde bili svikli na „vatrenu vodu“ a siroti Indijanci nisu. Njih je „vatrena voda“ u stvari načisto upropastila. Nama ništa ne može ni dan danas.
Otpor modernizaciji je u ovoj zemlji stabilan, negovan, trajan i večan. Taj otpor je nešto što nailazi na razumevanje, on je u skladu sa tradicijom i njega ne treba lomiti. Ne treba mnogo pameti da se uvidi obrazac u literaturi i filmu, masovnoj kulturi uopšte, obrazac po kom su uvek nekako ismejani pa čak i poniženi oni koji se iskreno zalažu za modernizaciju. Uzmite primer iz filma „Montevideo – Bog te video“, berberin Bogdan je svakako manje simpatičan od kafedžije Rajka. Rajko je neznalica, cepanica, ali simpatije autora su na njegovoj strani. A Bogdan uvek ispadne smešan sa svojim novotarijama. Radio, telefon, autobus … šta će to nama…
Modernizacija je đavolska stvar, zapadno čudo koje nam remeti navike, a i šta će nam? A posebno digitalizacija. To je tek potpuna apstrakcija. Jer, šta ima narod da dobija izvode iz matične knjige za pet sekundi? Ko je to još video? I kad je to bilo u zemlji Srbiji? Ima lepo da se čeka na to onoliko koliko treba. I šta nam je falilo kad smo čekali? Ništa. Sad svi nešto žure i hoće sve odmah, bez čekanja, bez redova i bez protekcije. Na dugme. Na klik. Ma nemoj? Da nije malo mnogo?