Sednica Narodne skupštine Srbije o Kosovu, sa pratećim manifestacijama ispred skupštinskog zdanja nekih malih stranaka koje su ostale ispod izbornog cenzusa, pokazala je u kakavom bi se haosu Srbija našla kada bi njenom popularnom predsedniku ponestalo živaca da nosi fuknciju onako kako je on nosi, natovarenu poslovima višestruko iznad njenih ustavnih obaveza. Ustav bi se obradovao izmeštanjem mnogih državnih poslova sa jakog predsednika na vladu i parlament, ali bi i država i zemlja ubrzo zakukale iz sveg glasa: kome nas to, čoveče, daješ na upravu!

Istina o srpskom parlamentu vrlo je obeshrabrujuća, jer je pokazala šta je osnovna tema svih tema koje se iznesu na dnevni red. Tema svih tema, bez obzira na to kako su teme naslovljene, jeste srpski predsednik Aleksandar Vučić. Ne postoji tema, bez obzira na to kako je naslovljena, u kojoj se opoziciji ne pričinjava da je sad ili nikad prilika za rušenje Aleksandra Vučića.

Tako je njegova odluka da prihvati pregovore po nemačko-francuskom konceptu rešenja kosovskog konflikta viđena u tzv. patriotskoj opoziciji kao bogomposlana izdaja Kosova, izdaja kojom treba dva metra visokog predsednika samo dobro prodrmati pa da njegova kruna padne na njihove glave.

Takvom se predsednikova odluka učinila  i tzv. drugosrbijanskoj opoziciji, koja je izabrala da podrži nemačko-francuski plan, ali sa deklarisanim ciljem političkog bankrota predsednika Srbije.

Izbor opozicije da ruši predsednika umesto predsednikovih argumenata mobilisao je ubedljivu skupštinsku većinu, koja bez Vučićeve popularnosti ne bi ni probala gorki poslanički hleb sa devet kora, da nepotrebno stvori od skupštine gvozdenu kupolu čiste apologetike, uz dužne izuzetke pojedinaca sposobnih da suštinski podele teret sa predsednikom. Poslovnik o vođenju sednice opozicija je pretvorila u sredstvo nepristojne opstrukcije, a predsednik skupštine od njega je načinio džedajski mač koji ne propušta ni jedan projektil političke pljuvačke.

Sednici Narodne skupštine prethodio je proglas 205 srpskih intelektualaca i javnih ličnosti Pokreta za odbranu Kosova, od kojih su najpoznatiji Matija Bećković, Emir Kusturica i Vojislav Koštunica, u kome je rečeno da bi prihvatanjem ovog Zapadnog ultimatuma država Srbija, kakva nam je poznata, prestala da postoji, a srpskog naroda, onakvog kakvim ga je oblikovala njegova dosadašnja istorija, ne bi bilo. Pravno-političkim odricanjem od Kosova i Metohije, srpski narod identitetski ne bi mogao da preživi. Onaj ko bi se saglasio sa najnovijim ulitamumom, ko bi ga potpisao ili pomogao da bude potpisan, bio bi vinovnik sigurnog istorijskog kraja srpskog naroda.

Sednici je prethodio i apel politički potpuno drukčije grupe javnih ličnosti, među kojima su Sonja Bisersko, Boško Jakšić, Svetislav Basara, Filip David, Žarko Korać, Dinko Gruhonjić, Vesna Pešić, da se prihvati plan EU i SAD za Kosovo. U apelu se kaže da Srbija treba da iskoristi ovu priliku, koja joj otvara perspektivu ekonomskog razvoja i prijem u EU bez unutrašnjih granica, jer jer nema garancija da će biti boljih ponuda od ove.

Skupština je lako izglasala izveštaj Vlade o pregovorima o Kosovu sa 153 za i 23 glasa protiv, uz devet uzdržanih. Da nije bilo bolesne omraze, izveštaj je mogao da bude usvojen i jednoglasno, jer nije opredeljivao ni crvenu liniju borbe za Kosovo, ni izdaju Kosova. Bila bi to dobra osnova za rešavanje problema koji slede.

I prva i druga grupa javnih ličnosti, koje su se apelom oglasile pred sednicu parlamenta, trpe bagatelisanje od zvanične politike, ali to ne sprečava političke grupe u parlamentu da se hrane njihovim stavovima, što se pokazalo i na ovoj sednici Narodne skupštine. Nije realno očekivati da ni jedna od dveju grupa javnih ličnosti ispune neophodne uslove za proveru narodne volje na referendumu o Kosovu, niti da budu pitane o eventualnim prevremenim izborima. Ali nije realno ni očekivati da će se stavovi koje one zastupaju sami od sebe ugasiti, i da će sva odgovornost ostati u rukama parlamentarne većine.

Zapadnjačke demokratije vole da vladama, čak i ako su dokazano korumpirane, ili možda baš zbog toga, prepuštaju odluke od nacionalne važnosti, bez pitanja nacija na referendumu. Srbija to ne mora da čini, pogotovu što je 2021. izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi poboljšala uslove za proveru narodne volje. Možda većina Srba više ne drži do identitetskih i suverenističkih pitanja, možda će „pustiti” Kosovo u zamenu za ekonomski razvoj i ulazak u zapadni savez.