Pro­šlo je dva­de­set godi­na od poku­ša­ja kra­đe na lokal­nim izbo­ri­ma u Srbi­ji, što je iza­zva­lo tro­me­seč­ne demon­stra­ci­je. Nai­me, 17. novembra 1996. godine u dru­gom kru­gu lokal­nih izbo­ra u Srbi­ji koa­li­ci­ja opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja Zajed­no pobe­di­la je u naj­ve­ćem bro­ju veli­kih gra­do­va, uklju­ču­ju­ći Beo­grad, Niš, Novi Sad i Kra­gu­je­vac. To je bila prva pobe­da opo­zi­ci­je od uvo­đe­nja više­stra­nač­kog poli­tič­kog siste­ma 1990. Poku­šaj vla­sti da fal­si­fi­ku­je izbor­ne rezul­ta­te iza­zvao je tro­me­seč­ne masov­ne gra­đan­ske pro­te­ste, posle čega je donet lex spe­ci­a­lis.
Da su nepri­ko­sno­ve­nom vla­da­ru Srbi­je gra­đa­ni prvi put u veli­kom bro­ju poče­li da okre­ću leđa, bilo je jasno kada su 17. novem­bra 1996. uve­če, u sedi­štu Soci­ja­li­stič­ke par­ti­je Srbi­je, posle prve kon­fe­ren­ci­je za novi­na­re, saop­šti­li da rezul­ta­ti sti­žu spo­ro i da će novi rezul­ta­ti biti saop­šte­ni tek sutra. Koa­li­ci­ji SPS-a i JUL-a noć je bila potreb­na da bi smi­sli­la i spro­ve­la plan poni­šta­va­nja pobe­de zajed­nič­ke liste Srp­skog pokre­ta obno­ve, Demo­krat­ske stran­ke i Gra­đan­skog save­za Srbi­je, pre sve­ga u naj­ve­ćim gra­do­vi­ma Srbi­je, odno­sno Beo­gra­du, Nišu, Kra­gu­jev­cu i Kra­lje­vu.
Recept za to je bio vrlo jed­no­sta­van. Svu­da gde je izgu­bi­la izbo­re, leva koa­li­ci­ja je ula­ga­la žal­be, koje je grad­ska izbor­na komi­si­ja pri­hva­ta­la i poni­šta­va­la rezul­ta­te. Na nekim mesti­ma, kao u Nišu, gla­so­vi su pre­bro­ja­va­ni ono­li­ko puta koli­ko je bilo potreb­no da se nađe način koji bi soci­ja­li­sti­ma i JUL-ovci­ma naknad­no omo­gu­ćio da se doko­pa­ju odbor­nič­kih man­da­ta u lokal­nim skup­šti­na­ma. Iste veče­ri koa­li­ci­ja Zajed­no pozva­la je gra­đa­ne da bra­ne izbor­nu volju, što je pre­ra­slo u naj­ve­će demon­stra­ci­je gra­đa­na i stu­de­na­ta po svim većim mesti­ma u Srbi­ji.
Tokom 88 dana pro­te­sta na hilja­de gra­đa­na u pede­se­tak gra­do­va u Srbi­ji tra­ži­lo je i iznu­di­lo pošto­va­nje izbor­ne volje naro­da.
Tra­že­ći pri­zna­va­nje rezul­ta­ta izbo­ra, pro­te­ste su orga­ni­zo­va­li i stu­den­ti Beo­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, koji su svo­je sku­po­ve odr­ža­va­li neza­vi­sno od sku­po­va koa­li­ci­je Zajed­no.
Jedan od naj­kri­tič­ni­jih dana demon­stra­ci­ja bio je 24. decem­bar 1996, kada je Milo­še­vi­ćev režim orga­ni­zo­vao tzv. kon­tra­mi­ting u cen­tru Beo­gra­da. Tokom suko­ba smrt­no je pre­tu­čen pri­sta­li­ca opo­zi­ci­je Pre­drag Star­če­vić, a teško ranjen demon­strant Ivi­ca Lazo­vić.
Poli­ci­ja je 26. decem­bra zabra­ni­la pro­test­ne šet­nje cen­tral­nim beo­grad­skim uli­ca­ma. Kor­do­ni poli­ci­je od tada su bili sva­ko­dnev­no na uli­ca­ma Beo­gra­da.
Poli­ci­ja je sko­ro sva­ko­dnev­no tukla demon­stran­te, a gra­đa­ne su napa­da­le i gru­pe civi­la za koje su orga­ni­za­to­ri pro­te­sta tvr­di­li da su bli­ski vla­sti­ma. Jedan od naj­že­šćih obra­ču­na poli­ci­je s demon­stran­ti­ma bio je u noći izme­đu 2. i 3. febru­a­ra, na pri­la­zu Bran­ko­vom mostu. Poli­ci­ja je tada upo­tre­bi­la i vode­ne topo­ve iako je tem­pe­ra­tu­ra bila ispod nule.
Jedan od uče­sni­ka demon­stra­ci­ja bio je i Dejan Bula­to­vić iz Šida, tada stu­dent koji je za­jed­no sa svo­jim ko­le­ga­ma ru­šio Mi­lo­še­vi­ćev re­žim na uli­ca­ma Be­o­gra­da. Kao član Srp­skog po­kre­ta ob­no­ve i ko­a­li­ci­je Za­jed­no, pro­te­stvu­ju­ći pro­tiv ta­da­šnje vla­sti, no­sio je lut­ku Mi­lo­še­vi­ća u pri­rod­noj ve­li­či­ni, u za­tvor­skoj uni­for­mi, na­kon če­ga je bio i uhap­šen od stra­ne pri­pad­ni­ka dr­žav­ne bez­bed­no­sti i pod­vrg­nut te­škoj tor­tu­ri. Pre­tu­čen je na li­cu me­sta i od­ve­den u Mi­lo­še­vi­ćev ka­za­mat, gde je dva da­na bio is­pi­ti­van i tu­čen. Ta tor­tu­ra je, pre­ma Bu­la­to­vi­će­vim re­či­ma, bi­la stra­šna. Da­nas, po­sle to­li­ko go­di­na, ostao je do­sle­dan de­mo­krat­skoj ide­ji i bor­bi za bo­lji ži­vot.
– Od tog pe­ri­o­da po­čeo je moj ozbilj­ni­ji rad u po­li­tič­koj ka­ri­je­ri. Go­di­ne 1997. is­tu­pio sam iz SPO-a, ka­da su Vuk Dra­ško­vić i SPO sme­ni­li Zo­ra­na Đin­đi­ća sa me­sta gra­do­na­čel­ni­ka Be­o­gra­da i ta­da sam se učla­nio u De­mo­krat­sku stran­ku. Ta­da je i po­če­la mo­ja bor­ba za de­mo­krat­sku i evrop­sku Sr­bi­ju, onu Sr­bi­ju ko­ju da­nas ima­mo. Da je Zo­ran Đin­đić ostao živ, ve­ro­vat­no bi taj pro­ces bio br­ži, a mno­gi pro­ble­mi bi bi­li re­še­ni i ne bi­smo ima­li eks­pan­zi­ju po­li­tič­kih stra­na­ka ko­ju da­nas ima­mo. Mi­slim da je tre­ba­lo za­bra­ni­ti rad ne­kim po­li­tič­kim stran­ka­ma – pri­čao je za M novi­ne pre nekoliko godina Bu­la­to­vić.
I po­sle to­li­ko vre­me­na od de­mon­stra­ci­ja i pr­vih ko­ra­ka ka pro­me­na­ma, od hap­še­nja do pr­vih žr­ta­va, ubi­stva pre­mi­je­ra, Iva­na Stam­bo­li­ća, Slav­ka Ću­ru­vi­je i dra­stič­nih po­sle­di­ca, Bu­la­to­vić sma­tra da ni­je bi­lo uza­lud­no i da su re­zul­ta­ti vi­dlji­vi.
– Za­vr­še­na je jed­na eta­pa ka evrop­skom pu­tu i po­či­nje­mo jed­nu dru­gu pri­ču ko­ja će ići da­le­ko br­že. Ne ka­jem se za svo­je po­stup­ke, po­čev­ši od de­mon­stra­ci­ja, jer sam ta­da imao svoj san i vi­zi­ju ko­ja se da­nas ostva­ru­je. Da­nas je Sr­bi­ja de­fi­ni­tiv­no ze­mlja o ko­joj sam ja sa­njao. Eko­nom­ska kri­za je u ce­lom sve­tu, pa i kod nas, ali i to će­mo pre­va­zi­ći, jer ovo je Sr­bi­ja za ko­ju smo se bo­ri­li de­ve­de­se­tih – rekao je Bu­la­to­vić pre nekoliko godina u intervjuu M novinama.

E. M. N.