Doživeti poraz je jedna stvar. Izgubiti sa šest primljenih komada je bolno. Kako za igrače tako i za navijače. Zvezda je prošle srede doživela težak udarac o patos na Parku prinčeva. Pričalo se pre ovog meča kako crveno beli imaju besprekoran skor, kako nisu izgubili ne znam ni ja koliko utakmica, a onda je usledio Pariz. Igrači Crvene zvezde su imali ekskluzivnu priliku da iz prvog lica osete svu moć jednog od najskupljih timova na svetu.

Verujem da nema zvezdaša koji bar na trenutak nije pomislio da njegov tim nekim čudom može da eventualno utera neki gol, pa da se nadljudskim snagama brani do samog kraja i uzme bar jedan bod.

Nema sumnje da bi to bilo iznenađenje bez presedana u drugom kolu Lige šampiona. Nadali su se neki da će Parižani možda da štede snagu, izađu u drugoj postavi ili nešto slično. Onda su objavljeni sastavi ekipa i zastala je knedla u grlu. Ne zna se gde su jači. Tijago Silva u odbrani, Verati u sredini, dva rasna konja po bokovima, a u napadu Kavani, Neimar i onaj mali Mbape. Jebiga.

Beograđani su se držali prvih 20 minuta. Navijačima pored malih ekrana trajalo je to kao večnost. A onda je Neimar načeo mrežu i fešta je mogla da počne. Napravili su redu pred Zvezdinim golom sva trojica gore pomenutih napadača. Zaustavili su se na šestom golu. Utešni gol za Zvezdu dao je Marko Marin. Tešio je komentator utučene gledaoce kako eto Zvezda nije ni prva, ni poslednja ekipa koja je raskantana u Ligi šampiona. Ali džaba, nije to što su oni izgubili, nego šta će reći komšije simpatizeri suprotnog tabora. A imali su štošta da kažu.

Prošle godine su mogli da se nadmeću sa timovima u Ligi Evrope. Bilo je tu i slabijih timova, a i neke jače ekipe, poput Arsenala, su kalkulisale i igrale sa rezervnim sastavima. U Ligi šampiona je druga priča. Gotovo da nema slabe ekipe, a ovi jaki gledaju da što pre odrade posao i izbegnu dramu u završnici takmičenja po grupama. Zvezdina nesreća ogleda se u tome što je u grupi sa tri brutalne ekipe, koje pobeđuju jedna drugu i bore se za prva dva mesta, a onda meč sa Beograđanima shvataju kao priliku da uzmu tri boda i nabiju gol razliku. Demorališuće zvuči činjenica da Zvezdu tek čekaju gostovanja Liverpulu i Napoliju.

Ali da se vratimo na meč sa Francuzima. Šta se desilo sa igrom Crvene Zvezde? Pa ništa neočekivano. Doživeli su bliski susret sa surovom realnošću. Ne treba kriviti igrače. Ne treba kriviti ni trenera. Razlika u kvalitetu je ogromna. Ne možete u prvenstvu da se nadmećete sa ekipama iz Surdulice i Vranja, a onda odete u Pariz na noge Neimaru i ekipi. Pregaze vas kao plitak potok.

Fizički i tehnički su superiorniji i tu se završava svaka priča. I nije to samo Zvezdin problem. Gotova svaka ekipa iz istočne Evrope i bivše Jugoslavije doživela je, kasnije il’ pre, katastrofu poput Zvezdine.

Ono što je sada zadatak trenera Milojevića je da sačuva atmosferu u ekipi i da pokuša da ih motiviše za neke naredne mečeve. Treba izaći na teren dignute glave i bez straha i nadmetati se sa najjačima u Evropi. Naravno, u međuvremenu, treba odraditi Surdulicu, Mačvu i ostale srpske velikane.