Leto je. Bar tako piše na kalendaru. Euforija posle Svetskog prvenstva u fudbalu se stišala i sada je vreme za klubove da se što bolje pripreme za predstojeću sezonu. Bogati i veliki odrađuju turneje širom sveta. Mora neka kinta da se otme Kinezima, Amerima, Australijancima. Oni mali, poput naših klubova, izvrću zglobove u kvalifikacijama za evropska takmičenja sa poluamaterskim klubovima. Idealna prilika da se bliže upoznamo sa bivšim sovjetskim republikama. Kada malo odmaknu kvalifikacije, danuće i oni dušom, pa će izvući neku bližu destinaciju. Naravno, ukoliko prođu ove rekreativce. Ali jebiga, to je fudbal. Nekom ide lova, publika, đakuzi posle tekme i hotel sa pet zvezdica, a nekom rovarenje po obodu Evrope u nadi da se napravi podvig i plasira u Ligu šampiona i Ligu Evrope.
Ne postoji pravda u fudbalu. To je svima jasno. Ko ima lovu, taj igra Ligu šampiona. Kako vreme odmiče, sve je veći jaz između bogatih i siromašnih. Uostalom, nije li to slučaj i u ostalim sferama društva? Malim klubovima je sve teže da se plasiraju u Ligu šampiona. Prostora za neko čudo je sve manje. Sve ide ka tome da se jednog dana stvori takmičenje u kojem će učestvovati samo oni koji imaju novac, bez obzira na to gde su završili na kraju sezone.
Nije to slučaj samo u fudbalu. Evroliga u košarci je najbolji primer za to. I kada se desi da neki mali klub osvoji titulu i plasira se u najveće evropsko takmičenje, vrlo brzo se nađu ili izmisle neki uslovi koje taj klub ne može da ispuni. Onda naravno tu uskače klub koji ima lovu i eto radosti. Već nekoliko puta se dešavalo u našoj regionalnoj ABA ligi.
Nazad na fudbal. Pre nekog vremena su postavljena pravila finansijskog fer pleja. Ideja je bila da klub sme da potroši onoliko koliko je zaradio. Zvuči jednostavno? Pa i nije baš. Mafijaši koji vode evropski i svetski fudbal su osmislili žvaku za običan svet, a istina je da postoji toliko pravnih puteva da se zaobiđe to pravilo, da oni najbogatiji nemaju razlog za brigu. Umesto da dođe do jednakosti i istih uslova za sve, dobili smo još veće transfere koji sada već gube svaki smisao. Neimar uzme lovu od Arapa i sam otkupi svoju slobodu, golman Liverpula kiksne u finalu Lige šampiona, ovi dovedu drugog za 70 miliona evra, Ronaldo beži u Italiju zbog manjeg poreza, Mančester Siti pokupovao boga oca. Moglo bi se nabrajati u nedogled.
U celoj toj priči, gde su naši klubovi? Pa nigde. Grebu i rukama i nogama da stignu do zadnjeg kola kvalifikacija pa šta im bog da. I ako slučajno nekom bogatašu stanu na put, uvek mogu da popiju suspenziju. Jer, naravno, ne poštuju taj finansijski fer plej. Uvek može da se iskopa neki nezadovoljni jadnik koji se u nekom momentu svoje karijere zajebao pa došao u srpski fudbal, a ovi naši mu ostali dužni tri plate. Tu su naravno i famozni „navijači“ koji kao da jedva čekaju pa da nekim svojim fašističkim ili rasističkim potezom ukanale svoj klub. Ali to su već naši problemi i sami smo krivi za to.
Zvezda i Partizan su prošle godine imali uspešne sezone u Evropi. Videćemo šta mogu sada da urade. Za razliku od prethodnih sezona, ove godine nismo videli totalnu rasprodaju igrača. Bar ne za sad. Od ostalih naših klubova ne treba očekivati previše, za njih bi plasman u Ligu evrope bio ravan čudu. Predstoji nam finiš leta, navijanje za svoj klub, psovanje trenera ili možda sudije pa onda razočaranje kada klub proda svog najboljeg igrača u avgustu. Neka i ove godine igraju u Evropi, sve će im biti oprošteno.