Ako pitate navijače Partizana i Crvene Zvezde, sportska nedelja za nama bi trebala što pre da se zaboravi. Bilo da su igrali fudbal ili košarku, i jedan i drugi tim su se u Evropi proveli kao bosi po trnju.

Nedelja je počela porazom košarkaša Partizana pred domaćom publikom. Venecija je bila bolja i nanela Beograđanima prvi poraz u Evrokupu. Poraz koji ne boli mnogo, ali je bio samo nagoveštaj sumorne nedelje za srpske klubove.

Dan kasnije, fudbaleri Zvezde su dobili po ušima od Totenhema. Englezi su došli u Beograd po tri boda i tu se sva priča o eventualnom iznenađenju završava. Bilo je nagoveštaja da neće doći u najboljem sastavu, da neće igrati neki od najboljih igrača, ali mrka kapa za Zvezdine navijače.

U moru kretenskih vesti i tekstova pred ovaj duel u Ligi šampiona, izdvojio bih one koji su se odnosili na Totenhemovu vedetu i trenutno najboljeg igrača, Korejanca Sona. Naime, mnogi mediji su tvrdili da Son nije spreman psihički za nastup u Beogradu, jer je nekoliko dana pre toga, posle njegovog starta, jedan igrač Evertona završio sa slomljenom nogom. Kakva budalaština. Mali Korejanac se toliko potresao da je Zvezdi morao da stavi dva komada da se smiri. Treba mu ipak odati priznanje na fer pleju, jer se nebrojano puta, pa i u Beogradu, izvinio kolegi iz Evertona za pogibeljan start.

Crvena Zvezda je doživela novo poniženje i ovoga puta primila četiri gola od Engleza. Evidentno je da beogrdski klub nema šta da traži u klinču sa bogatim i nadmoćnijim rivalima poput Totenhema i Bajerna. Možemo sad pričati o taktici i formaciji, ali jednostavno, nema više smisla. Protivnik je u fizičkom i tehničkom smislu za klasu jači.

Dan kasnije, bili smo svedoci još dva poraza beogradskih klubova. Košarkaši Zvezde su dočekali Real Madrid i nadali se čudu. Sve što su dobili moglo bi da stane u jednu reč koju ne želim da napišem.

Bili su crveno – beli egal sa Špancima sve do poslednje četvrtine, a onda je usledila rafalna paljba Madriđana i sedam trojki u zadnjoj deonici. Navijači srpskog kluba su otegnutih vilica samo mogli da posmatraju surovu realnost.

Fudbaleri Partizana su istog dana gostovali u Mančesteru. Ako je iko verovao da Partizan može da iznenadi raspalog Junajteda, te večeri je doživeo tužno otrežnjenje. Izašli su Englezi u najjačem sastavu i pregazili Beograđane sa 3:0. Ne tako loš rezultat, s obzirom na to da je naš tim mogao da primi još nekoliko komada.

Pobednik večeri je ipak osvedočeni grobar Peđa Strajnić, kome se ukazala prilika da otputuje u Mančester i da sa vaskolikom audiencijom podeli svoju impresioniranost engleskim klubom. Mogli smo od Strajne čuti ko je Aleks Ferguson, kao i podatak da je baš on, lično, nagovorio funkcionera Savu Miloševića da uđe u trenerski posao, jer je valjda bio oduševljen njegovom pojavom, ili šta već. Samo nek je tebi dobro Strajna.

Videvši sve što se izdešavalo prethodne nedelje, možemo doći do nekih zaključaka. Pre svega, nijednom našem klubu nije mesto u elitnom takmičenju, bilo da je reč o košarci ili fudbalu. Na primeru Crvene Zvezde se može videti kako klub gubi identitet jer pokušava da se meri sa jačima i bogatijima od sebe. Promenila se struktura ljudi koji dolaze na utakmice, nema više gromoglasnog navijanja i paklene atmosfere. Na kraju krajeva, to je nešto što se mora desiti ako želite da igrate u eliti.

Ni sa Partizanom nije ništa bolja situacija i iz poraza poput onih u Mančesteru se vidi sva nemoć našeg fudbala. U košarci je situacija bolja i za sada, crno – beli dobro guraju kroz Evrokup.

Realnost je takva da je našim klubovima premija da uopšte igraju u Evropi, a takvih će prilika, po svemu sudeći, biti sve manje. Treba igrati sa sebi ravnima, barem će navijači na taj način biti uz svoj klub, a stadioni i sportske dvorane biti ispunjeni do poslednjeg mesta. Elitu treba ostaviti za bogate, nama tamo nije mesto.