DIVNA ČOLIĆ – SREMICA NA BALIJU PROIZVODI OBUĆU OD PRIRODNIH MATERIJALA

Duh Balija u cipelama

„Oduvek mi je bio san da kročim na Bali, ali nisam znala da će postati moj dom i mesto gde ću razvijati svoje kreacije“, kaže Divna Čolić

Ostrvo bogato ribom, pirinčem, kokosovim palmama, ananasom, pamukom i duvanom. Egzotika, nemirni talasi, aktivni vulkani… Većini ovo predstavlja idealan odmor, ali neki su tamo odlučili da žive i to pravo iz Srema. Divna Čolić iz Hrtkovaca danas živi na Baliju, a vlasnica je brenda obuće „Bulibasha“. Reč je o obući od prirodnih materijala, o kojoj su pisali i svetski modni časopisi. Divna je studirala u Beogradu, a prilikom programa razmene, dospela je na Bali. Tamo je razvila svoj posao, a kao mlad preduzetnik upošljava i veliki broj tamošnjeg stanovništva.

M NOVINE: Započećemo Vašu priču iz rodnih Hrtkovaca. Šta Vas je iz sela odvelo do Balija i kakav je bio taj put?

– Iz sela, pa preko nekih velikih gradova se stvorila moja želja za putovanjem. Oduvek mi je bio san da kročim na Bali, ali nisam znala da će postati moj dom i mesto gde ću razvijati svoje kreacije. Nakon studiranja u Beogradu na Fakultetu Primenjenih umetnosti, odsek tekstila, dobila sam stipendiju, za jednu godinu mastera i programa razmene kulture u Indoneziji. Izabrala sam da budem na Javi, u mestu Jogjakarta prvu godinu, a nakon toga se preselila na Bali i tako je avantura okrivanja ove prelepe zemlje, kulture i života započela.

Kakve ste veštine morali da savladate, pre nego što ste lansirali svoj brend?

 – Zapravo sam morala dosta toga da naučim o biznisu, finansijama, digitalnim promocijama, brendiranju, marketingu, a u isto vreme kako napraviti obuću. Kada osnivaš svoju kompaniju, a pritom si kreativni direktor iste, moraš sve delatnosti da izučiš, kako bi bio na vrhu i usmeravao projekte i ljude u dobrom pravcu. Indonezija  nije  poznata po tome da ima fabrike obuće, iako su ovde ljudi veoma vešti u ručnom radu. Kada dođe do toga da se odrade tehničke stvari, manjka im znanja, tako da sam morala da zaposlim ljude i zajedno sa njima istražujem i radim na tome da dobijemo konkretnu osnovu. Samo pletenje sam prvo radila sama, a zatim sam našla ljude koji sam podučila. Sada imam tim koji je zadužen samo za podučavanje drugih ljudi i naravno celu strukturu za dalju proizvodnju.

Šta Vam je bila inspiracija za obuću, koja je inače od prirodnih materijala?

–  Definitivno ekološka svest, na prvom mestu. Ne bih sebi dozvolila da gradim nešto što narušava prirodu. Takođe, velika motivacija mi je rad sa ljudima i pomaganje zajednici da se edukuju i tako izađu iz okova siromaštva. Koristimo palmino lišće za gornje delove, kožu za đonove koja je obrađena u “akashia drvetu“, bez toksina.  Upotrebljavamo prirodne boje, koje dobijamo iz korova raznih biljaka, a za najnoviju kolekciju potpetica koristimo tikovina drvo. Sve se radi ručno, bez ijedne mašine.

Kako ste doneli odluku da ostanete na Baliju i postoje li neke sličnosti između ljudi u Srbiji i tamo? 

– Nema sličnosti. Balinežani imaju dušu večite dece, veoma su simpatični, prijatni i stalno su nasmejani. Mi smo ipak temperamentniji. Svakako obe strane donose svoje kvalitete i mane. Tamo gde sam ja sada je teško motivisati ljude i trebalo bi se naoružati ogromnim strpljenjem i poznavanjem ovdašnje kulture. Bilo je vrlo lako doneti odluku da ostanem, a na to je uticala prelepa priroda. Volim sunčane dane, sport, plivanje, ronjenje i ostale aktivnosti koje je lako pronaći ovde.

Da li je prilagođavanje bilo teško i kako ste prihvaćeni na samom početku?

 – Zavisi od toga čime se baviš, ali svakako nije lako biti stranac na visokoj poziciji u tuđoj zemlji, pogotovo na početku. Sada, nakon nekoliko godina je sve kako treba, poštuju me, jer je princip moje kompanije da pomognem ljudima i omogućim mojim radnicima i njihovim porodicama da imaju stalne prihode . Mnogi dolaze samo sa namerom da zarade novac, jer je Bali veoma tražena i poznata turistička destinacija, ali ja želim da se odužim Baliju za sve prelepe godine života. Sa znanjem indonežanskog jezika i poštovanjem njihove kulture, vrlo lako ćete osvojiti njihova srca.

Da li ste zadovoljni načinom na koji se brend razvija i kakvi su budući planovi?

– Veoma sam zadovoljna i zahvalna! Svaki dan se budim sa mislima i odradim meditaciju u kojoj se zahvalim svima i svemu što me je dovelo do toga gde sam sada. To su i dobra i loša iskustva, koja su igrala ulogu da postanem to što sam sada. Imam mnogo planova za brend i kompaniju, moje misli su prepune divnih kreacija i osećam se kao da sam tek sada počela. Trenutno radim na kolekciji novih proizvoda, a svakako želim uskoro da izgradim prostor gde ćemo biti u mogućnosti da zaposlimo još više ljudi. Sada nas je oko pedeset i pomalo nam je tesno. Uvešćemo nove prirodne materijale u upotrebu i radimo na tome da stvorimo vegansku kožu. „Bulibasha“ obuća je napravljena od osamdeset odsto biorazgradivih materijala i sada se fokusiramo na preostalih dvadeset.

Aleksandra Dražić