ČETKE & METLE

Dugo putovanje u Jevropu

„Nekako mi se to mnogo oteglo, stalno nam tu stoje neki uslovi, ’nije ti dobra suknja devojčice, vrati se, ’ajde popravi ovo…’. Mi radimo, a to stalno nekako beži! Ja više o tome ne razmišljam! Cenim ideju, ali umorila sam se“, izjavila je Konstrakta, donedavna heroina dela srpske javnosti koji preferira zapadni model i Evropsku uniju. Lično ne znam šta je u toj izjavi tako strašno. Žena se umorila, i ja sam se umorila. Imam preko pedeset godina i pola života (ne računam vreme koje sam provela u osnovnoj školi) mi pričaju o Evropskoj uniji. Hej, bre, 22 godine tlapnje i drndanja. Pa da se ovde htelo u Evropsku uniju odavno bismo bili tamo. Nego je to kao što je onaj vojnik JNA, kada je počeo rat u Sloveniji, rekao kada su ga pitali šta se događa: „Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo.“ E isto tako, oni nas kao zovu u EU, a mi kao hoćemo.

Ne znam od koga mi je više muka, od domaćih političara koji više od dve decenije žvaću istu temu kako je naš put u EU izvestan i kako smo se mi odlučili da sigurno, majke mi, hoćemo da budemo članovi ili od evropskih birokrata koji nas malo, malo obilaze. Kad njih vidim (birokrate, mislim) automatski mi se smuči svaka ideja EU. Ne znam zašto, intimno mislim da su hohštapleri, da dolaze ovde da se nafatiraju, da razvijaju sopstvene biznise, jure kurve, šmrču po splavovima i uopšte ponašaju se onako kako ni u ludilu ne bi smeli u svojim lepo uređenim zemljama. Ali, bogati su, može im se. Sami smo se namestili. Ako smo, ili se tu radi o nekim drugim idejama, svetlosnim godinama udaljenim od onoga što se oficijelno govori. Ako grešim, greh na moju dušu.

A još krajem osamdesetih godina, tačnije 1987. godine, znači pre 35 godina, Stevan Koprivica je napisao komediju, ili kako ju je on nazvao, grotesku u dvadeset tri slike – „Dugo putovanje u Jevropu“. Predstavu je režirao u Beogradskom dramskom pozorištu Egon Savi, a Lazar Ristovski (bože, kako je bio maestralan) je glumio crnogorskog, tada knjaza Nikolu Petrovića. Ko hoće, može da je nađe na Jutjubu. Taj Koprivica kao da je bio vidovit. Neverovatno je to što je još pre bilo kakve primisli o EU iskarikirao i crnogorsko društvo sa početka 20. veka i Crnogorce, njihovo junaštvo i knjaza Nikolu, tako da mi uopšte nije jasno kako je uopšte pretekao. Uprkos humoru i lakoći dijaloga, to je ipak slojevit komad o unutrašnjim prilikama tadašnje Crne Gore, netom oslobođene i samostalne. A bilo je tu sprdnje i sa časovima golfa i valcera na dvoru knjaza Nikole, priče da na Cetinje ima osam teniskih terena… dizanja zajma da se kneginji Mileni kupe bombone, jer je lane pojela dve tone bombona i tako dalje i tome slično. Da je to neko na takav način uradio u Srbiji, ne bi se majci glave nanosio.

U osnovi se nalazi priča o pozivu Crnogorcima na svetsku izložbu u London, 1906. godine. Serdari i vojvode se mal’ nisu poklali između sebe oko toga šta poslati na izložbu. A nije da nije bilo predloga, od punog džaka odsečenih turskih glava, preko svijetlog oružja, do original crnogorskog brda – što je bila ideja knjaza Nikole. On da stoji na brdu, a ispod da piše: „Detalj sa Lovćena“. I sve je to nekako išlo, dok se knjaz nije setio da mu treba novca i za izložbu, te poče da diktira svom sekretaru molbe za zajam raznim evropskim državama. A to izgleda otprilike ovako: „Žao mi je što vas moram podsjetiti da Bog nije bio milostiv prema mome narodu. Siromašna smo zemlja, izmorena ratovima koje smo vodili za pobedu hrišćanstva nad muhamedanstvom, za krst časni i slobodu svijetlu. Zato vas u ime moga naroda molim za zajam koji će biti iskorišten za napredak mog naroda… itd, itd.“ Kad sekretar pita: „Hoće li dati?“ Knjaz odgovara: „’Oće sokole, ka i vazda.“ A sekretar na to kaže: „Znači da šaljemo tajne depeše.“ „E, kako si mi pametan danas“, veli knjaz, „ovo je dokument za istoriju, za memoare ne daj bože, sačuvaj ovo Stojane, a mi ćemo da pošaljemo ovako: Austrijancima: garant da se nećemo mešati u njihove neprilike u Hercegovini i da osuđujemo, oštro, beogradsku huškačku politiku. Talijanima: da ćemo se zalagat’ da im omogućimo bolju trgovinu i da ćemo nagovorit’ Austriju da im omogući veće prisustvo u Boki, kao i korišćenje Boke za otvaranje njihove trgovačke ekspoziture.“

„A Rusima?“ pita neko.

„Rusima nećemo ništa osobiti da pišemo“, kaže knjaz i briše suze, „oni će poslat’ jer im trebamo, jer ih volimo. Sve će ovo jednoga dana biti rusko i naše, a na zapad neka bude ko mu drago. Tamo nek’ se ujedinjuje ko s kim ’oće. Centar sveta bio bi s naše strane, s naše i ruske. Jeste zapamtili ovo?“

Eto, bila izložba u Londonu, ne bila izložba u Londonu, ovde se uvek vodila slična politika. Naravno, književna dela nisu fakta, to je sloboda umetnika. Sloboda od pre 35 godina. Ima li danas takve umetničke slobode ili umetnica samo „mora biti zdrava“?

Pogledajte snimak predstave „Dugo putovanje u Jevropu“, garantujem da se nećete pokajati što ste na to potrošili nešto malo više od sat vremena. Veoma je poučno. I lekovito, jer otklanja svaku vrstu bola i nelagode, oslobađa od fantazija i vraća u realnost.