Ko bi se nadao? Ovako varljivo leto niko nije mogao ni da sanja. naviknuti na letnji pakao, sada ne znamo šta nas je snašlo. Oni malko stariji lelujaju ko travke na povetarcu, što od pritiska, što od raznih drugih smuša u glavi. Oni mlađi i zdraviji pate za letom, plažom, kupanjem i razbibrigom. Objektivno, čemu leto ako ne možeš bar pet dana da sastaviš na savskoj plaži? A ove godine ne možeš ni dva dana da sastaviš. Što je bilo leta u junu, bilo je. Sad čekamo jesen, pa da počnemo da ložimo. Tužno.
Leto je godišnje doba kad ništa ne funkcioniše normalno. Sezona godišnjih odmora svuda poremeti normalan ritam života. Nekom to prija, nekom uopšte ne. Ima onih koji u suštini ne vole leto, ne vole 40 u hladu, ne vole razvučene dane, letargiju i dosadu. Ima i onih koji sav svoj biznis baziraju na letu, na primer sladoledžije, kafedžije … E, oni se sad ’vataju za glavu. Kome je do sladoleda i plaže kad svaki drugi dan pada kiša, kao da smo u Vijetnamu. Samo još umesto topola na plaži da niknu fikusi i filadendroni… Kolika je vlaga u vazduhu, ni to nije isključeno.
I šta raditi na vlažnih i smornih 25-26 u hladu? Mundijal pao u zaborav. Još samo braća Hrvati ne odustaju od televizijskog evociranja njihovog najvećeg fudbalskog uspeha u istoriji. Neka ih. Neka im i Tomsona. Njihov je pa neka ga zalivaju. Što rekla jedna od glumica zgrožena prisustvom dotičnog dilbera na dočeku reprezentacije, a koju su posle razvlačili po hrvatskim medijima: „Šteta, malo je falilo da i u dočeku, ali je protivnik bio jači“. Dok sam gledala njihovu euforiju po svim hrvatskim gradovima uzduž i popreko, nisam mogla da se na zapitam: a kad ćemo mi tako? Verovatno nikad. Mada, što se tiče dilbera, i mi konje za trku imamo, samo nam fali srebrna medalja sa Mundijala. Elem, što se sporta tiče, vaterpolo fudbalu nikad nije bio ni do članaka. Atletske mitinge ne mogu da po’vatam po raznim sportskom kanalima, a na našem javnom servisu ponovo Radašin, ranjeni orao i ostale mir-jamovske budalaštine. U ove nenormalne dane, samo mi fali Anđelka. Nisam bila „pod visak“ posle tih epizoda ni u normalnim vremenskim uslovima. Kako bih je mogle preživeti u ovim „vijetnamskim“ danima, stvarno ne znam. Verovatno nikako. Zaista ne znam da li na RTS postoji neko ko ume da ode do pijace? Neko ko zna da promeni sijalicu, popuni opštu uplatnicu? Neko kome nije problem da skuva kafu, zalije cveće? Imali normalnih ljudi u toj televiziji, ili tamo sede samo bolidi i polusvet? To se iskreno pitam, zato što zaista ne mogu da verujem da se ništa normalnije ne može emitovati u osam uveče sem Anđelke, Nede, slomljenog srca i Radašina, po 258 put. Ovo za pijacu, kafu i sijalicu navodim kao nešto što bi svako normalan trebao da zna. Al, dobro, RTS je naše pravo da znamo sve, i da umremo od dosade.
Ali, nisu plaža i televizija jedina letnja zabava, naprotiv. Pošto smo objektivno ostali bez obe, kao zamenu preporučujem knjige. Ej – hej, stani malo, sad bi neko rekao, nemo’ da se vređamo, pa nije dotle došlo? Kako kome, dragi moji.