BERBA GROŽĐA U BANOŠTORU

Dobar prinos i kvalitet

Berba grožđa je najbitniji deo godine za svakog vinara i vinogradara. Predstavlja vrhunac celogodišnjeg rada i trenutak kada se vidi svo vinogradarsko znanje i uspeh u borbi sa vremenskim prilikama. Ne treba zaboraviti da je odabir pravog momenta berbe grožđa bitan skoro kao i kvalitet grožđa. Svaka berba je drugačija od prethodne, i obavlja se onda kada grožđe dostigne svoju zrelost, kada ima odgovarajući sadržaj šećera i odgovarajuću količinu kiseline. Svaka sorta grožđa ima svoj period sazrevanja u zavisnosti od toga u kojoj epohi sazrevanja se nalazi, ali i on varira od godine do godine. Rane sorte grožđa se beru u septembru, a do kraja meseca i početkom oktobra na red stižu i kasnije sorte. Iako vremenski uslovi proletos nisu pogodovali vinovoj lozi, vinogradi u Banoštoru ipak obećavaju dobar rod i kvalitetno vino.

Jovan Stojković vinogradar iz Banoštora je započeo berbu grožđa 9. septembra. Prema njegovim rečima, ova godina je, bez obzira na periode kada je bilo loše vreme, dobra po prinosu, ali i kvalitetu grožđa.

– Ova godina je solidna, možemo reći prosečna, jer je sušno vreme povoljno uticalo na rast grožđa u vinogradu. Međutim, imali smo u julu leda, što je prouzrokovalo mala oštećenja. Posledlja kiša je godila vinogradu zbog sokova u grozdu. Pojavila se trulež na nekim sortama grožđa, koje su osetljivije i koje su ranije sazrele. U ovom periodu beru se ranije sorte, kao što su šardone i suvinjon, traminci. Slast je preko 20 odsto, i to je upravo važno kako bismo napravili kvalitetno vino. Ako u narednom periodu bude lepo vreme, berba će uskoro biti završena. Sorte koje beremo kasnije su kaberne suvinjon. One su otpornije na trulež tako da nema problema, kaže je Jovan Stojković.

Ovaj banoštorski vinogradar ima tri hektara koja su u rodu i dva zasada vinograda.

– Inače, otkupljujemo grožđe, jer treba da proizvedemo određenu količinu vina koju ne možemo dobiti samo od našeg grožđa. Neke sorte rode više, neke manje, što je od 40 do 50 tona maksimalno. Svo grožđe prerađujemo od našeg vinograda i još otkupimo oko dvadesetak tona da bismo imali oko   40.000 litara vina. To je solidna količina, nije nešto previše ali je zadovoljavajuće, objasnio je Jovan Stojković.

On dodaje da se rado seća trenutaka u detinjstvu, kada je u berbi grožđa učestvovala cela porodica.

– Kad sam bio mlađi, to je bio ritual, porodično veselje, brale su se manje količine. Obično smo brali grožđe vikendom kada se porodica okupi, pamtim doručak u vinogradu kome su se svi jako radovali. To su bile daleko manje količine, pravilo se do 1.000 litara vina, za dedu, tatu i ko god je došao da popije, tada se nije naplaćivalo. Svako je mogao da dobije balon vina besplatno. Kako smo proširili prodaju vina tako se proširivala i količina grožđa koja nam je potrebna da proizvedemo određenu količinu vina. Pre je u berbi grožđa učestvovala cela porodica, a sada su to radnici, njih dvadesetak, uglavnom iz drugih sela. Problem je radna snaga, teško je naći ljude koji bi učestvovali u berbi, dodao je Jovan Stojković.

Prijem grožđa i sortiranje su poslovi koji se obavljaju u vinariji, a kako objašnjava Jovan, sam proces je daleko složeniji, kako bi se na kraju dobilo kvalitetno vino.

– Posle berbe, ceo proces prerade grožđa nastavlja se u vinariji: odvajanje bobice od peteljke, stavljanje grožđa u presu, ceđenje, taloženje, stavljanje selektivnih kvasaca za vrenje. To je čitava procedura i tehnologija, a daleko je zahtevnija nego kod rakije. Rakija ima kraći proces, kad se odvoji peteljka i ostalo, na kazanu se završršava ceo proces. Rakija može biti hladna ili vruća dok vino mora biti relativno hladno na temperaturi od 15 do 20 maksimalnih stepeni. Cele godine se kontroliše vinobran, količina, kvalitet. Kod vina nema popravke, kad se jednom pokvari nije ni za rakiju. Tu je uložen veliki trud i vreme. Imamo stonu sortu, to je hamburg od kojeg pravimo roze vino, a ostalo su sve vinske sorte (šardone, rizling, kaberne suvinjon…). Hamburg je vrsta grožđa, od kojeg pravimo roze vino, to je najlepše stono grožđe, pored slankamenke koja se nekad davno uzgajala, nažalost sada te sorte nema, završava Jovan Stojković.

K. Vereš

B. Tucaković