– Kvalitetno vino mora da zadovolji sva čula; da ga oči pogledaju, nos omiriše i ukusom nas osvoji. I u njemu ne treba preterivati, jer onda gubi sva čula – ovako govori za M Novine, Đura Kubečka (73) iz Erdevika, koji je pre 33 godine započeo iz hobija da se bavi, prvo vinogradarstvom, a kasnije i vinarstvom.

Danas u šali kaže, da je njegova mala vinarija „Kube“, „lek“ za napaćene duše, pa pored širokog asortimana suvih vina, posetiocima se pomuti u glavi, ne zbog božanskog pića, već od prirodne lepote, koju ovaj ambijent pruža. Na površini od 2,5 hektara sa 9. 500 sadnica raznih sorti grožđa, prostire se besprekorno uređen vinograd, koji se spušta blago prema obali akumulacionog jezera Moharač. Đura je ovih sunčanih dana stalno u njemu, gleda vinovu lozu na kojoj su se već formirali budući čokoti grozda.

– Koliko se bavim vinogradarstvom za moje tri decenije, nikada se nije desilo da sam ga pet puta prskao pre cvetanja. Morao sam zbog učestalih kiša, gljivice bi ga napale, ali sada je sve dobro –  govori Đura, koji očekuje da će grožđe biti slatko i da će dobiti sunčane dane, baš kada treba.

Iako je po struci automehaničar, kada je počeo da se bavi vinogradarstvom, angažovao je profesore sa novosadskog fakulteta da bi ga uputili u posao.

– Ovde ne može da se završi fakultet, već ste stalno student. Svaka godina je drugačija, i konstantno morate učiti i učiti – smatra naš domaćin, koji je pored vinograda zasadio oko 100 topola, koje ga štite od jezerskih mrazeva.

Za razliku od drugih vinara koji koriste modernu i savremenu tehnologiju, Kubečka pravi vino, onako kako su to radili i njegovi preci.

– Ovde ga spravljam bez pomoći struje, nema dirigovane fermentacije, tako da imam mnogo posla i sav posao obavljam ručno. Jeste da je velika konkurencija u vinarstvu, ali radim na kvalitetu. Veoma je važno da se u čaši oseti grožđe – otkriva Đura, koji je od nedavno počeo da se bavi i turizmom.

Uz obalu jezera, koje se prostire na površini od 65 hektara, posetioci ovog divnog ambijenta imaju priliku da uživaju u pecanju i domaćoj hrani.

– Kada se najave turisti, prvo ih sačekamo sa sremskim specijalitetima (slanina, švargla, kulen, sir…), a posle paprikaš ili roštilj. U lepoj prirodi uživaju do kasno u noć, a oni gosti koji malo više popiju, ne damo im da voze, već u našim sobama prespavaju, pa tek sutra dan nastavljaju put – priča Đura, dok sedimo u letnjikovcu i degustiramo specijalitete ovog kraja.

Iz muke

Kada su došle 90-te godine i raspad tadašnje Jugoslavije, Đura kaže da nije imao gde i kome grožđe da prodaje. To ga je nateralo da stidljivo počne da se bavi proizvodnjom vina. Nastavio je i danas, ali samo za potrebe njegovih prijatelja.