Ivana Žigon

Danas je najteže biti čovek

U okviru Dana ruske kulture u Sremu, a povodom obeležavanja 100 godina od dolaska ruske emigracije u Srbiju, Istorijski arhiv „Srem“ organizovao je gostovanje glumice Ivane Žigon. Pred mnogobrojnom publikom u mitrovačkoj Galeriji Ivana Žigon je govorila o radu Udruženja srpsko – ruskog prijateljstva, čiji je ona predsednik, izvela je nekoliko pesama na ruskom, a takođe prikazan je film „65 godina vernosti“. Film je snimljen tokom posete 50 Golootočana Moskvi 2004. godine i to putovanje bilo je ostvarenje njihovog životnog sna da se u dubokoj starosti, možda poslednji put, susretnu sa Matuškom Rusijom zarad koje su i postradali u zloglasnom logoru. Autorka filma upravo je Ivana Žigon.
– Bila mi je velika čast da budem deo ovako velikih Dana ruske kulture u Sremskoj Mitrovici i čini mi se da je ovih dana Sremska Mitrovica bila centar Srbije. Veoma često mi se dogodi da odem iz Beograda i da nađem centar kulture ne u svojoj prestonici, već nešto dalje od nje. Veliki gradovi sve više gube svoju dušu, a ljudi ipak u manjim mestima imaju više šansi da sačuvaju svoju kulturu za svoje potomke – izjavila je za M novine Ivana Žigon.

M NOVINE: Mitrovčani su nakon filma „65 godina vernosti“ zanemeli. Da li ste očekivali ovakvu reakciju?
IVANA ŽIGON: Tišina posle filma je za mene bila zaista iznenađujuća. Jedanput sam u knjizi o pozorištu napisala da glumci dostižu tišinu kao najvišu notu u svom notnom sistemu izražavanja. Za trenutak sam se uplašila da ta tišina nije možda neodobravanje filma, ali posle se pokazalo da je ona bila iskreni doživljaj, reakcija, kao kada bismo se susreli u crkvi, groblju ili na nekom svetom mestu. Tišina nije nosila samo tugu, već čini mi se i izraz poštovanja prema ljudima, ne samo Golootočanima. Većina ovih ljudi koji su učestvovali u filmu više nije među živima. Oni su svi dok su bili u Moskvi govorili, eto sad možemo da umremo, bili smo u Rusiji. Sa ljudima iz Društva srpsko – ruskog prijateljstva smo radili na poduhvatu okupljanja Golootočana koji su sposobni fizički da krenu na put za Moskvu. Tražili smo one Golootočane koji su se borili u Drugom svetskom ratu i bili na strani antifašizma i koji su potom nažalost bili žrtvovani zbog svog dostojanstva i želje da ne izdaju svoje ratne drugove koji su branili našu zemlju. Oni su bili žrtvovani zbog sovjetskog vojnika koji je oslobodio ne samo nas nego i čitav svet. Ovaj film je hteo da posvedoči da su postojali ljudi koji nisu hteli da iznevere ljude koji su prepešačili više hiljada kilometara da bi spasili planetu.

Predsednica ste Društva srpsko – ruskog prijateljstva. Koliko smo mi kao društvo okrenutu Rusiji?
Mislim da dolazi vreme u kojem nisu bitne etikete, nije bitno reći samo srpsko rusko prijateljstvo. Bitno je ostati čovek, to je najteže danas. Imam tu privilegiju da već dugo godina vodim Društvo srpsko – ruskog prijateljstva i da mogu da potvrdim da ljudi koji su ostali vezani za ovakvo prijateljstvo, imaju veliku potrebu da ostanu ljudi, da očuvaju onaj koren i vezu sa svojim precima, sa svojom istinskom kulturom. Jer šta je čovek otrgnut od svoga korena, on jednostavno vene i nestaje. I oni koji su se zakačili za tu ljubav, vekovnu, neuništivu, žele da njihova ljubav ostane neuništiva. U tome i jeste veličina ovih ljudi, što su ostali dosledni sebi. Mislim da smo to osetili i večeras i meni je prosto bila čast da posredujem između tako velikih ljudi i današnjih ljudi koji žele da sačuvaju tu nit. Rekla sam, za mene i Rusija i Srbija, i Prvog i Drugog svetskog rata, i carska i sovjetska Rusija, ona Rusija i ona Srbija koja se borila za pravdu i istinu je uvek ona prava i Srbija i Rusija. Ne volim podele i ne volim kada se zloupotrebljava istina i deli na jedno i drugo vreme. Ponekad me dosta košta dok pokušavam da uverim ljude da ništa nije baš crno belo i da treba saslušati istinu onih koji su u stanju da se žrtvuju i koji su spremni da daju svoj život u ime ljubavi, u bilo kom vremenu da su oni živeli. Mislim da je danas takvih ljudi sve manje i manje u čitavom svetu, koji bi žrtvovali sebe zarad nekog svog ideala, vere ili ljubavi. A u tome se i krije neka čar života. To je nekako paradoksalno, ali je tako, život vredi dokle imaš želju da daš život za nešto u šta veruješ. Toga je sve manje.

Prvakinja ste drame Narodnog pozorišta od 1999. godine, predsednica Društva srpsko – ruskog prijateljstva od 2002. i umetnički rukovodilac recitatorsko – pevačkog ansambla „Kosovski božuri“ od 2005. godine čiji su članovi deca iz enklava Kosova i Metohije. Idu li svi ovi poslovi jedni sa drugima?
Ne bih ništa uspela da učinim na polju Društva srpsko – ruskog prijateljstva, u ovolikom obimu, da nisam umetnik. Da nisam zapevala, da nisam nešto iznedrila iz svoje duše, ne bi bilo tako silnog odgovora. Sa druge strane, umetnost je najglasniji način života ljudske duše, on je poziv da nađemo to parče plavog neba i kada je sve mračno i na taj poziv se odazivaju ljudi. Umetnost je u današnjem vremenu apel za opstanak. Tako je bilo moguće uraditi malo krupnije stvari u oblasti i Društva srpsko – ruskog prijateljstva. Što se tiče „Kosovskih božura“, glumačku karijeru sam počela tako što sam glumila Kosovku devojku. Tu je i prošlost moje porodice. Moj pradeda je bio predsednik Vlade Crne Gore kada je ona ušla prva u Balkanski rat za oslobođenje Kosova i Metohije. Tako da sam bila vaspitana u tom duhu, sve je to proradilo i kroz umetnost, sve se to negde i spojilo. Ponekad bih volela da odvojim te tri stvari, da budem ponekad samo glumica, ali ne da mi se više.

Ima li nekih novih uloga u nacionalnom teatru, u godini kada obeležava 150 godina od osnivanja?
Nema, već duže ne igram, ali se nadam da će me pozvati da se vratim na scenu.

Nema Vas ni na filmu i u televizijskom serijama. Zbog čega?
Tajna, neka koja se krije možda i u ovom filmu „65 godina vernosti“.