MALO IZOŠTRENO

Da li je prava strana postala nešto drugo?

„Ako se desi da je neko od vas svetu podario struju, da bez vas ne bi postojao telefon, da je neko od vas otkrio najveće tajne planete… Ako se sve to desi, mogli bismo da kažemo da je vaša zemlja – zemlja velikih ljudi i velikih snova. Neki snovi počnu u Srbiji i menjaju živote oko vas, neki snovi promene Srbiju, neki snovi iz Srbije promenili su čitav svet i zbog svega toga – vi ste svet.”

Ovim rečima iz televizijskog spota, emitovanog na srpskim televizijama, SAD su preko svoje Amabasade u Beogradu odale počast Srbiji povodom stogodišnjice isticanja srpske zastave nad Belom kućom u Vašingtonu. Predsednik Vudro Vilson, prijatelj Mihajla Pupina, ovim gestom, 28. juna 1918. iskazao je poštovanje Srbiji i Srbima zbog njihovog heroizma u slamanju Centralnih sila i zbog doprinosa američkih Srba u razvoju SAD – a. To je bilo prvi put u istoriji SAD – a da se zastava jednae strane države istakne nad Belom kućom. To je još samo jednom ponovljeno, 14. jula 1920. godine, isticanjem zastave Francuske, sa sličnim obrazloženjem. I nikada više.

Američka Ambasada u Beogradu pojasnila je da je tim povodom počela kampanju odavanja počasti znamenitim Srbima prošlosti i današnjice za doprinos čovečanstvu, „koji nas je sve obogatio”.

Među nama je bilo onih koji su poruku spota primili uljudno, ćuteći pitanje o proleću 1999, a bilo je i naivnih koji su pomislili da se to SAD na fin način pripremaju za izvinjenje Srbiji.

Međutim, već kod spota posvećenog Borislavu Pekiću primetili smo da se ova počast bezmalo pogrbila pod teretom političke poruke Srbima. „Nemati prošlost”, kaže Pekić, „znači ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Nerazumevanje onoga što je bilo juče, jemstvo je da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.”

Učiti Srbe kao kolektivitet o štetnosti gledanja u prošlost kroz individualno unutarnje previranje kod jednog nacističkog oficira nemalo zbunjuje. Srbi su individualno nesumnjivo činili zločine, ali su kao kolektivitet uvek bili na pravoj strani istorije. Osim, ako smo prespavali trenutak kada je prava strana postala nešto drugo

Autori spota su, da li namerno da li slučajno, iz Pekićevog romana Kako upokojiti vampira uzeli reči junaka negativca dr Konrada Rutkovskog, nakon njegove posete jednom dalmatinskom gradiću u kome je, kao nacistički oficir,  poslao jednog nevinog gradskog činovnika na vešala i na smrt pretukao jednog zatvorenika. Dvadeset dve godine kasnije proganjaju ga aveti prošlosti i on u pismima pokušava da shvati postupak preobražaja čoveka u nečoveka.

U redu, možemo se složiti da su misli i negativnih junaka podjednako piščeve kao i misli njegovih pozitivaca. Ali, učiti Srbe kao kolektivitet o štetnosti gledanja u prošlost kroz individualno unutarnje previranje kod jednog nacističkog oficira nemalo zbunjuje. Srbi su individualno nesumnjivo činili zločine, ali su kao kolektivitet uvek bili na pravoj strani istorije.

Osim ako smo prespavali trenutak kada je prava strana postala nešto drugo.

Uzmimo da je Pekićev Konrad Rutkovski naprosto greška autora kapmanje Vi ste svet. Milunka Savić, međutim, nije greška. Tačno se, naime, zna da je srpska Jovanka Orleanka osim srpskih odlikovanja dobila i dva francuska. Američko odlikovanje nikada nije dobila. Ipak, u jednom od dva spota o Milunki Savić, srpska heroina prima odlikovanje u američkoj Bizerti, na Dan nezavisnosti SAD, a prima ga iz ruku nekakvog američkog generala sličnog Deda Mrazu!

U redu, možemo se složiti da je i ovako nešto dopušteno umetničkoj slobodi, baš kao i u sceni Milunkinog upada u rov austrougarskih vojnika, blagostivih i zbunjenih kao da su zatečeni u kopanju bunara u svojoj otadžbini, ali je spotove i sama američka Ambasada deklarisala kao političku kampanju odavanja počasti zaslužnim Srbima, i umetnička sloboda mora da se uzme krajnje uslovno.

Neizbežno se nameće pitanje kom je kulturološkom preseku ova kampanja namenjena, da bi suptilna dresura bila uspešna? Kakav god da je ciljani kulturološki presek, nepristojno je istaći kajanje Pekićevog negativca Konrada Rutkovskog kao uzor po kome bi Srbi trebalo da se pokaju zbog svojih ubeđenja o Kosovu i da ga bezuslovno priznaju.