Gledao sam, naravno kao i svi koje poznajem, vaterpolo finale između Srbije i Španije i osećao sam se dobro. Nije mi bilo palo na pamet da navijam protiv Hrvata koji su se u prethodnoj utakmici borili za bronzanu medalju i zasluženo je osvojili. Pogotovo nisam morao da razmišljam da li će me neko pogledati popreko (mada utakmicu Hrvatska – Italija nisam ni gledao), ako u ovoj tekmi budem navijao za prve komšije.
Kao što je bilo prozivanja: ko je izdajnik, a ko ustaša, upućenih svima onima koji su navijali za aktuelnu drugu najuspešniju reprezentaciju na svetu, što Srbija nije doživela ni u Montevideu, bog te video. Ne bi me začudilo da su naši dežurni fudbalski mapet-četnici isprozivali i samog Vladimira Vladimiroviča (Putine, Srbine!), a šta su mislili o Aleksandru Vučiću, to se ne zna, jer nije nigde objavljeno. Kako li je smeo da čestita Hrvatima veliki sportski uspeh?
Negde sam pročitao da je podeljena Srbija na one koji su navijali za Hrvatsku na SP u fudbalu i na one koji su navijali protiv „ustaša“, a za sve koji su igrali protiv njih, zapravo pokazala liniju između onih koji su uživali u četničkom šovinizmu i onih kojima je dosta tog karikaturalnog zamajavanja po nacionalnoj liniji. Moguće, ali ako je tako nemam čemu da se radujem. Srbije je još uvek leglo četničko-nedićevske polupismene bulumente koja menja čarape samo kad se pocepaju i onih koji ovom mentalnom i opštom ljudskom sirotinjom odlično manipulišu.
Ne znam koliko sam u pravu, ali moj je utisak da su za Hrvatsku na Svetskom prvenstvu u Rusiji, navijali zapravo oni Srbi kojima je dossadilo da u 21. veku i dalje borave na dnu kace ispod rakijske komine i raduju se kao svom najvećem uspehu, svakoj komšijskoj crknutoj kravi.
Ala volim da mrzim, što bi u jednoj rečenici nadahnuto uskliknuo s ljubavlju Radovan Treći.
Mnogi su Srbi pokazali da im gluposti pun kufer. Posebno im je preko glave taj osećaj na koji su nas oni za koje glasamo, već skoro pa navikli – osećaj luzerskog gubitništva. To traje od 1991. godine pa skoro do danas. Godine pakla, koje smo proveli pod Miloševićem još nismo zaboravili, a već su nas spopali dosovski skakavci, koji su oglodali državu kao termiti. Dosovci jesu iskoristili nezadovoljstvo naroda da uhapse Miloševića i prodaju ga međunarodnoj zajednici „za šaku dplara“, ali nisu to učinili zbog naroda već da bi njima bilo bolje.
Jer ako su „dosmanlije“ zaista želele drugačiju Srbiju zašto se nisu organizovale tako da utvrde odgovornost ratnih tajkuna i njihove pretorijanske garde. Postoji jedfna stvar u kojoj je Milošević bio u pravu. Srbije nije ratovala sa Hrcvatskom. Ratovala je banditska JNA, to je bila njena krvava osveta zbog izgubljene države.- krave muzare, u sadejstvu sa ostalim paravojnim bandama, čiji su „lideri“ na tuđoj nesreći zaradili svoj prvi milion. Srbija nije htela da organizuje sopstveni Ninberg, niko ovde nije streljan zbog opšte izdaje i pljačke, zato je danas Srbija puna debeloguzih nedoraslih „generala“ sa masnim penzijama i sličnih propalica. Takvima nije dosta što su upropastili jednu državu, sad hoće da upropaste i svaku normalnost, društvo u celini. Lako ih je prepoznati. Ta gomila potomaka prcača koza iz krajiških vukojebina, odrasla na vojničkom kazanu, širi guzice po beogradskim dedinjima. Pošto više nema šta da uništi, rešilo da se bavi „medijima“. Osnovalo nekakve „fantomske“ televizije, i sad glumata da nešto radi. Kao što je glumatalo da brani zemlju od sebe same.
Takva je bagra dosadila normalnoj Srbiji. Srbije nije ni glupava, ni gubava, da za sve na belom svetu treba da joj budi krivi Hrvati, Bosanci, Crnogorci, Makedonci…
Govna koja su zasmrdela celu ovu zemlju sa ponosom se od strane dežurnih mrzitelja normalnosti, čuvaju u našim nedrima.
Da se rešimo tih govana i gotova stvar. Stvar jednostavna kao rerplika iz Radovana Trećeg.