Pro­le­tos sam čita­la u dnev­nim novi­na­ma da Grci ovog leta oče­ku­ju 900.000 turi­sta iz Srbi­je. Zapi­ta­la sam hoće li iko­ga osta­ti u ovoj drža­vi­ci bez mora tokom leta za koje neki prog­no­zi­ra­ju da će biti pakle­no. Jer, ne idu svi baš u Grč­ku, ide naš svet i u Crnu Goru, i šta ja znam kud sve ne. Ispa­da da nas oče­ku­je egzo­dus na jug, put pešča­nih pla­ža, ležalj­ki, toplog, sla­nog mora, pal­mi i zala­za­ka sun­ca … Ma, lepo je na moru. Ima, nije da nema, nam­ćo­ra, koji sve negi­ra­ju, pa čak i uži­van­ci­ju na moru. Ali oni su manji­na. Veći­na naro­da voo­o­li da se kupa u moru. Bilo je tušta i tma raznih pesmi­ca o tome kako ćemo ići na more, to je bilo neka­ko ulti­ma­tiv­no, što bi danas rekli. Nis’ bio na moru? Pa di s’ bio? Pevao je o tome Vaj­ta (Pičim, pičim, piči­ću i na more sti­ći ću), Zabra­nje­no puše­nje (Pišo­nja i Žuga), gru­pa Gor­di (Ovog leta ću da idem na more), a hip – hop gru­pa „Kru­še­vac geto“ me je obo­ri­la sa nogu. To je za anto­lo­gi­ju.

Ima tu malo i do koro­ne i izo­la­ci­je, sve nam je bilo nedo­stup­no, zaže­le­li smo se, pa sad ko veli­mo, daj dok opet nisu zaba­ta­li­li gra­ni­ce, a ni ovo sa Ukra­ji­nom ne miri­še na dobro, ko zna šta sve može biti. Nego, haj­de da se mi malo oso­li­mo, a posle šta nam Bog da.

Pred­sed­nik nam je oča­jan što u toli­kom bro­ju „odi­la­zi­mo“ put Sre­do­ze­mlja. Kaže da ćemo se sutra kaja­ti, neka nas, neka. Kaže da smo lako­mi­sle­ni i da ne shva­ta­mo koli­ko je situ­a­ci­ja ozbilj­na. Sve je on čovek u pra­vu. I kaja­će­mo se kad spi­ska­mo sve na Hal­ki­di­ki­ju, i lako­mi­sle­ni smo i ko zna čime ćemo pla­ti­ti tu toplu vodu na zimu, ali pred­sed­nik zabo­ra­vlja da nama spa­sa nema, ali da pro­pa­sti neće­mo. Tako je govo­rio poli­tič­ki idol mno­gih na ovim pro­sto­ri­ma, pa i idol našeg pred­sed­ni­ka, Niko­la Pašić.

I šta bismo uop­šte tre­ba­li da radi­mo na godi­šnjem odmo­ru? Pret­po­sta­vljam da bi bilo ide­al­no da na pri­mer godi­šnji odmor pro­ve­de­mo u ber­bi tre­ša­nja, kaj­si­ja ili nekog dru­gog sezon­skog voća. Em bismo zara­di­li, em bismo bili fizič­ki aktiv­ni, em bismo ušte­de­li, em bismo pocr­ne­li. Šta ćeš lep­še. Čitam naslov u novi­na­ma „koža gori, muve gri­zu, al’ je lepo kada te ispla­te“. Ma šta lepo, pre­le­po. Kali­for­ni­ja. Tri hilja­de na dan. A tu je dan baš dan, a ne do tri. To vam je kao u „Top listi nad­re­a­li­sta“ kad pita­ju onog nesreć­nog ruda­ra iz Kak­nja (reci­mo) kako pos’o, kako pla­ta. A on sav pono­san kaže, ma jest’ teško, jest’ da se radi i subo­tom i nede­ljom, jest’ da su uslo­vi rada nemo­gu­ći, ali bra­le moj, sva­kog prvog ja met­nem 800 keka u džep. Pa se sve rukom uda­ra po džepu rad­nič­ke blu­ze i poka­zu­je. Tih „800 keka“ je bilo, ako se dobro sećam, tada kao danas reci­mo 20.000, manje od mini­mal­ca. Ali, to je bila zaje­ban­ci­ja, to je bila „Top lista nad­re­a­li­sta“. Ovi bre ozbilj­no pišu kako muve gri­zu, koža gori, al’ pevaš kad dobi­ješ tri hilja­de i odeš kući polo­mljen. Dobro, možda ne baš polo­mljen, ali oša­mu­ćen od sun­ca sva­ka­ko.

Pri­zna­jem da sam oma­to­ri­la i oki­la­vi­la i da ne bih mogla u nekom voć­nja­ku na sun­cu da pro­ve­dem više od sat vre­me­na. Ali, ima mla­dog zdra­vog sve­ta kome to nije pro­blem. Ali, ti mla­di i zdra­vi i naj­vi­še srlja­ju na to more. Dao im pred­sed­nik dva puta po sto evra, dosta za neki last minut. I ko mu kriv onda. A bilo bi lepo da živalj mla­di malo nešto i zara­di. Tri hilja­de na dan, pa ti vidi braj­ko moj. Broj dana godi­šnjeg odmo­ra, ili ras­pu­sta, plus subo­te i nede­lje, puta tri hilja­de. Raču­naj­te. Stvar­no Kali­for­ni­ja. Mislim da bi pred­sed­nik bio pono­san kada bi imao takav narod. Naro­či­to omla­di­nu. Onda ne bi morao da bri­ne za našu buduć­nost. To bi bila pra­va pro­te­stant­ska rad­na eti­ka na delu. Ali džabe, nismo mi pro­te­stan­ti. Mi smo ljudi hedo­ni­sti. I nismo mi izmi­sli­li basnu „Cvr­čak i mrav“. Mi smo se samo dobro zeza­li na račun mra­va, a sa cvčkom smo se poi­sto­ve­ti­li. To je naš alter ego. Mla­di cvrč­ki­ći bi samo „koka kola, marl­bo­ro, suzu­ki“, a mi mato­ri cvrč­ko­vi ne baš disko­te­ke, ali „gita­ra, buzu­ki“, može kom­for­no. Svi vole sun­ce, ali ne u nekom šlji­vi­ku. I svi vole toplu vodu, ali ne iz boj­le­ra.

Tako da može pred­sed­nik da grmi koli­ko hoće, Srbi idu na more. A šta će biti na jesen, živi bili pa vide­li. Uosta­lom, jesen je dale­ko. Tre­ba vide­ti šta ćemo sa letom, koje kalen­dar­ski upra­vo poči­nje.

I na kra­ju, ja pro­šle nede­lje pisah o hipo­te­tič­kom „kvrc“ u kom­pju­ter­skim siste­mi­ma, kad ono stvar­no „kvrc“ u Repu­blič­kom geo­det­skom zavo­du. Pao sajt RGZ, kolaps, nota­ri ne rade, niko ne može da ove­ri ugo­vor. Da l’ je haker­ski napad ili je obič­no „kvrc“ za sada se ne zna. Da vam kažem „misli­te o tome“ bes­pred­met­no je. Vi se vero­vat­no već paku­je­te za more.

Pred­sed­nik nam je oča­jan što u toli­kom bro­ju „odi­la­zi­mo“ put Sre­do­ze­mlja. Kaže da ćemo se sutra kaja­ti, neka nas, neka. Kaže da smo lako­mi­sle­ni i da ne shva­ta­mo koli­ko je situ­a­ci­ja ozbilj­na. Sve je on čovek u pra­vu. I kaja­će­mo se kad spi­ska­mo sve na Hal­ki­di­ki­ju, i lako­mi­sle­ni smo i ko zna čime ćemo pla­ti­ti tu toplu vodu na zimu, ali pred­sed­nik zabo­ra­vlja da nama spa­sa nema, ali da pro­pa­sti neće­mo