Protestna šetnja pod nazivom 1 od 5 miliona, bez obzira na to koliko bila naduvana što se samih cifara tiče, proširila se uz pomoć političkih aktivista i u Srem. U Rumi je šetalo manje od stotinak građana, dok je u Sremskoj Mitrovici taj broj prevazilazio stotku, a neki kažu da je bilo i više stotina šetača. Što reče predsednik države Aleksandar Vučić, pravo je svakog građanina da protestuje, tražeći bolje uslove za život, to je sasvim legitimno, ali da bi se dobila vlast, e za to su već potrebni izbori. Što se malobrojnih Rumljana tiče, čovek koji ih je predvodio – Đani Bardoti, nije nam izneo ni jedan zahtev koji znači nešto više od podrške beogradskim kolegama. Zahtevi Rumljana ne izlaze izvan obične podrške Beograđanima, a kako stoje stvari, tu će i ostati dok budu trajali.

U Mitrovici je nešto više, ima zahteva za smanjenjem dažbina, odborničkih primanja i slično, a demonstrante posebno iritiraju izjave Dmitra Stanišića, funkcionera SNS i narodnog poslanika. Tako veli Miloš Milenović, vođa mitrovačkog otpora. No, kako god uzeli ono što se dešava na mitrovačkim i rumskim ulicama, to ne predstavlja nešto zbog čega se vlast brine. Jer, neuporedivo mnogo je više onih koji je podržavaju.

Da sam vlast, kao što nisam, ja bih više nego o šačici demonstranata, brinuo o nečem drugom. Kada je pre šest godina, dolazila na vlast velikim, koracima, Srpska napredna stranka je svojim biračima i građanima, koji su joj bili naklonjeni, govorila kako će da žute lopove smesti tamo gde im je mesto – dakle u zatvor. Taj film smo (ako se izuzme Mišković) slabije gledali. Žutih nema u politici (sem onih koji su na vreme pretrčali kod Aleksandra Vučića) nema ih ni u zatvoru, kao da su svi bili toliko čisti. Nije ni da policija ne radi svoj posao, ali nije stvar u tome. Zar nije malo preterano to sa kolikim žarom žuto tužilaštvo obaveštava javnost kako za ovo ili ono kriminalno delo nema elemenata da bi se po službenoj dužnosti gonilo. Ne može se reći da Sremska Mitrovica nema dobru policiju, koja je smenila nesavesnog Smajića, dovodeći na čelo pravog policajca, Đuru Mandića. Ali, čak ni takva policija nije uspela, da sa mrtve tačke pokrene pljačku u inđijskom Domu zdravlja, ili pljačku mitrovačkog budžeta od strane rukovodilaca Demokratske stranke, ali i mnoge druge stvari. Zahvaljujući takvom radu tužilaštva, koje se svelo na tužibabstvo, koje zavisi od lokalnih moćnika, pošteni naprednjaci se osećaju kao neko ko udara glavom u zid, a kruna poštenog rada se kruni više nego od onoga, što uzvikuje na mitinzima šačica građana i politikanata.

Možda tužioci zaista ne mogu da se obuzdaju u sakrivanju nepočinstva, koje se čini od strane Demokratske stranke. Ali, ako je tako, kakva je to onda vlast. Zna se da su tužioci, otkad je sveta i veka, bili svašta, samo ne nezavisni u odnosu na one koji vladaju. Zar nije tako?