U Srem­skoj Mi­tro­vi­ci 27. ja­nu­a­ra do­go­di­la su se dva sa­mo­u­bi­stva. Oko osam ča­so­va na Spo­men – gro­blju pro­na­đe­no je be­ži­vot­no te­lo mu­škar­ca Ne­na­da To­ma­še­vića (51), ko­ji je sa­mo­u­bi­stvo iz­vr­šio ve­ša­njem, a oko de­vet ča­so­va sko­kom sa pe­šač­kog mo­sta sa­mo­u­bi­stvo je iz­vr­ši­la dva­de­se­tjed­no­go­di­šnja Jo­va­na Sa­vić iz se­la No­ćaj, či­je te­lo je pro­na­đe­no u pe­tak, 29. ja­nu­a­ra kod Šap­ca.
Ka­ko ne­zva­nič­no sa­zna­je­mo To­ma­še­vić je ra­dio u Ka­zne­no – po­prav­nom za­vo­du u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, dok je Jo­va­na Sa­vić iz No­ća­ja, maj­ka če­tvo­ro de­ce, već jed­nom po­ku­ša­la se­bi da odu­zme ži­vot.
– To ju­tro ni­šta ni­je uka­zi­va­lo na to da će ona se­bi ura­di­ti ne­što na­žao. Re­kla je me­ni i de­di da ide u am­bu­lan­tu, na pre­gled. Po­zva­la je tak­si, se­la u ko­la i oti­šla. Na pu­tu ka Srem­skoj Mi­tro­vi­ci vo­za­ču je re­kla da se za­u­sta­vi kod pe­šač­kog mo­sta i tu je iza­šla. Ma­lo ka­sni­je ba­ci­la se u hlad­nu Sa­vu. Ka­ko je ni­ko ni­je za­u­sta­vio, spre­čio – ova­ko je za „No­vo­sti“ is­pri­ča­la Do­bri­ja Sa­vić (76), ba­ka Sla­đa­na Sa­vi­ća (34), či­ja se su­pru­ga Jo­va­na (21) u sre­du uju­tru, 27. ja­nu­a­ra ubi­la sko­kom s pe­šač­kog mo­sta ko­ji spa­ja Ma­čvan­sku i Srem­sku Mi­tro­vi­cu.
Do­bri­ja i de­da Ra­do­slav (82) ka­žu da je Jo­va­na, pre sko­ka u re­ku, po­sla­la SMS po­ru­ku su­pru­gu.
– Na­pi­sa­la mu je: „Pa­zi na de­cu, ja ću da sko­čim u re­ku“ – ka­žu sta­ri­ji Sa­vi­ći i do­da­ju:
– Po­čet­kom ja­nu­a­ra ove go­di­ne, po­ku­ša­la je da ise­če ve­ne. Zbog de­ce je pri­sta­la da se le­či… Zad­njih 15 da­na bi­la je na ne­u­rop­si­hi­ja­tri­ji. Sa­mo če­ti­ri da­na ot­ka­ko je iza­šla iz bol­ni­ce i eto šta je na­pra­vi­la.
Jo­va­na Sa­vić je šest go­di­na u bra­ku sa sa­da­šnjim su­pru­gom, s ko­jim ima tro­je de­ce, od pet, če­ti­ri i tri go­di­ne. Iz pr­vog bra­ka ima de­te od šest go­di­na, i ono je kod oca. Po­sle ove tra­ge­di­je rad­ni­ci Cen­tra za so­ci­jal­ni rad u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci de­cu su sme­sti­li u hra­ni­telj­ske po­ro­di­ce.
– Re­kli su nam da su de­ca pri­vre­me­no sme­šte­na, ka­ko ne bi pre­ži­vlja­va­li sav ovaj stres. Šta će bi­ti da­lje, ka­ko će unuk sam sa de­com ne znam. De­da i ja smo sta­ri, ko­li­ko bu­de­mo mo­gli po­mo­ći će­mo mu – is­pri­ča­la je Do­bri­ja Sa­vić za „No­vo­sti“.
U 2015. go­di­ni, na pod­ruč­ju Gra­da Srem­ska Mi­tro­vi­ca je re­gi­stro­va­no 11 sa­mo­u­bi­sta­va. Od po­čet­ka ove go­di­ne re­gi­stro­va­na su tri sa­mo­u­bi­stva na pod­ruč­ju Gra­da Srem­ska Mi­tro­vi­ca. U ce­loj 2013. go­di­ni na pod­ruč­ju Gra­da Srem­ska Mi­tro­vi­ca je re­gi­stro­va­no 19 sa­mo­u­bi­sta­va i 15 po­ku­ša­ja sa­mo­u­bi­stva, dok je od 1. ja­nu­a­ra do 26. no­vem­bra 2014. go­di­ne re­gi­stro­va­no je de­vet sa­mo­u­bi­sta­va i šest po­ku­ša­ja sa­mo­u­bi­stva.
Sta­ti­sti­ka go­vo­ri da mu­škar­ci če­šće di­žu ru­ku na se­be ne­go že­ne, u sta­ro­snoj struk­tu­ri srem­skih sa­mo­u­bi­ca tre­ći­na ima ma­nje od 30 go­di­na, a vi­še od 40 od­sto su mu­škar­ci sta­ri­ji od 60 go­di­na.
Pre­ma re­či­ma psi­ho­lo­ga Ma­ri­ne Malj­ko­vić Ra­ni­to­vić, že­ne če­šće po­ku­ša­va­ju da iz­vr­še sa­mo­u­bi­stvo, ali ve­ći je pro­ce­nat mu­ška­ra­ca ko­ji iz­vr­še su­i­cid.
– Sta­ri­je oso­be če­šće iz­vr­ša­va­ju sa­mo­u­bi­stvo i to raz­ve­de­ni, neo­že­nje­ni, udov­ci, oso­be kod ko­jih je pri­su­tan sin­drom ras­tu­re­nog do­ma, po­ro­di­ce gde su ro­di­te­lji raz­ve­de­ni ili po­sto­ji od­su­stvo oca u bit­nim go­di­na­ma od­ra­sta­nja. Ne­u­spe­li po­ku­ša­ji su­i­ci­da ima­ju pre sve­ga funk­ci­ju ape­la. Po­vo­di za sa­mo­u­bi­stvo su naj­če­šće ak­tu­el­ni pro­ble­mi ili ne­dav­ni gu­bi­ci, dok su uzro­ci znat­no du­blji i in­di­vi­du­al­ni su za sva­ki čin. Sve­ga 15 od­sto pa­ci­je­na­ta svom iza­bra­nom le­ka­ru ka­že da raz­mi­šlja o sa­mo­u­bi­stvu, a 60 od­sto lju­di svom brač­nom part­ne­ru sa­op­šti da raz­mi­šlja o sa­mo­u­bi­stvu – re­kla je ne­dav­no Ra­ni­to­vić.
Psi­ho­lo­zi tvr­de da sa­mo­u­bi­stvo ni­je sa­mo na­čin da se pri­vu­če pa­žnja. Lju­di ko­ji po­ku­ša­ju sa­mo­u­bi­stvo iz­lo­že­ni su naj­ve­ćoj opa­sno­sti on­da ka­da se na­kon po­ku­ša­ja su­i­ci­da sve sre­di, a to tra­je oko 100 da­na, ka­da kre­nu da se ose­ća­ju bo­lje i ka­da iz to­ga bo­lje poč­ne ras­po­lo­že­nje da pa­da. Ta­da se naj­če­šće po­ku­ša po­nov­no su­i­cid.
Zna­ke ko­ji upo­zo­ra­va­ju na sa­mo­u­bi­stvo su pret­nja sa­mo­u­bi­stvom, jer pret­nja sa­mo­u­bi­stvom vo­di ka sa­mo­u­bi­stvu, za­tim iz­ne­nad­ne pro­me­ne po­na­ša­nja, zna­čaj­ni gu­bi­ci, otu­đi­va­nje dra­gih stva­ri, agre­siv­nost, bes, auto­de­struk­tiv­no po­na­ša­nje, gu­bi­tak sa­mo­po­što­va­nja.
Sa­mo­u­bi­stvo kao po­ja­va lju­de ret­ko osta­vlja rav­no­du­šnim. Če­šće od to­ga iza­zi­va spek­tar raz­li­či­tih re­ak­ci­ja – od osu­de do sa­o­se­ća­nja, od sme­šta­nja u okvi­re je­di­nog re­še­nja za ne­sreć­ne ži­vot­ne okol­no­sti do kraj­nje ne­ga­tiv­nog vi­đe­nja ovog či­na kao po­ka­za­te­lja ku­ka­vič­lu­ka i od­u­sta­ja­nja od bor­be.
Ko­ji su to raz­lo­zi i ko­li­ko ja­ki tre­ba da bu­du da čo­ve­ka na­ve­du na mi­sli o sa­mo­u­bi­stvu i ko­li­ko je oso­ba sla­ba da pod­leg­ne ta­kvim mi­sli­ma?
Lju­di ko­ji raz­mi­šlja­ju o ovom vi­du ubi­stva če­sto ne raz­mi­šlja­ju o po­sle­di­ca­ma na­kon iste, od­no­sno o svo­joj po­ro­di­ci. Oso­be ko­je po­ku­ša­ju ili dig­nu ru­ku na se­be, ne vi­de dru­gi iz­laz ili spas iz si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­ze i či­ne to što či­ne. Isti­na je dru­ga­či­ja, a to je da iz sva­ke si­tu­a­ci­je po­sto­ji iz­laz, da u bes­kraj­nom pla­vom kru­gu po­sto­ji zve­zda.
– Osno­va u pre­ven­ci­ji su­i­ci­da je lju­bav i po­tre­ba da se do­bro ose­ća­ju sa­mi u ve­zi sa sa­mim so­bom. Svi mi mo­ra­mo da ose­ti­mo lju­bav, da bi se ose­ća­li do­bro u svo­joj ko­ži i u ži­vo­tu. Ta ja­ka po­tre­ba za lju­ba­vlju se psi­ho­lo­ški ka­da je raz­dvo­ji­mo na či­ni­o­ce sa­sto­ji od tri va­žna de­la: po­tre­ba da se vo­li, po­tre­ba da se bu­de vo­ljen i po­tre­ba za pri­pa­da­njem. Upra­vo ovu te­šku od­go­vor­nost i za po­ku­ša­ja su­i­ci­da i za iz­vr­še­ne su­i­ci­de bi tre­ba­lo jed­nom ak­ci­jom svih nas u si­ste­mu vra­ti­mo ta­mo gde je ona pri­rod­no i pri­pa­da, a to je su­i­cid­nom lič­no i nje­go­vom po­ro­dič­nom okru­že­nju sa ci­ljem da upra­vo po­ve­za­na i an­ga­žo­va­na funk­ci­o­nal­na po­ro­di­ca da­lje šti­ti svog čla­na od po­nov­nih apel po­ku­ša­ja ili su­i­ci­dal­nog či­na – za­klju­ču­je Ma­ri­na Malj­ko­vić Ra­ni­to­vić, psi­ho­log.
Apel na sve lju­de ko­ji­ma se obra­ti za raz­go­vor ili po­moć oso­ba u de­pre­siv­nom, te­škom sta­nju ne­ka pro­ve­re da li su za­i­sta do­bri lju­di ti­me što će po­mo­ći ne­kom, ko im ne mo­že uz­vra­ti­ti. Ono što je va­žno na­po­me­nu­ti ka­da go­vo­ri­mo o ovim stva­ri­ma je­ste da tre­ba da pa­zi­mo jed­ni na dru­ge, pru­ža­mo lju­bav i ši­ri­mo po­zi­tiv­nu ener­gi­ju. Za sva­ki pro­blem po­sto­ji re­še­nje, sa­mo je po­treb­no pro­na­ći pra­vu oso­bu sa ko­jom će pro­blem re­šti­ti. Kao što je An­drić re­kao to­li­ko je bi­lo stva­ri u ži­vo­tu ko­jih smo se bo­ja­li, a ni­je tre­ba­lo. Tre­ba­lo je ži­ve­ti.
Sa­nja Sta­ne­tić