NIKOLA BUDIŠIĆ, BIVŠI FUDBALER PARTIZANA, NAJBOLJI STRANAC U ISTORIJI HOLANDSKOG KLUBA IZ BREDE I TRENER KOJI POSLEDNJIH DVADESETAK GODINA ŽIVI U LAĆARKU

„Bobekova beba“iz našeg komšiluka, osvajač fudbalskih srca Holanđana

Sa Nikolom Budišićem, nekadašnjim fudbalerom Partizana i internacionalcem iza koga stoji velika karijera ostvarena u Holandiji tokom sedamdesetih godina razgledali smo podebeli album sa fotografijama i novinskim tekstovima o njegovim nastupima u nekadašnjoj jugoslovenskoj i vrhunskim evropskim fudbalskim ligama. U mirne vode profesionalnog i životnog puta Nikola se usidrio 2003. godine kada je sa porodicom došao u Laćarak, na imanje svojih predaka po majčinoj liniji. Mnogi Laćarci hvale se svojim poznatim komšijom, ali on ponosno ističe i svoje kuzminsko poreklo, sećajući se kako jekao beogradsko dete u pitomom sremskom selu kod očeve familije Budišića provodio svaki letnji raspust.

Škola fudbala „Ajaks“ i rad sa decom

Povratak u Srbiju 2003. godine popularnog Budu nije odvojio od fudbala. Svoje trenersko znanje već naredne godine podredio je laćaračkom LSK-u a 2006. godine odlazi u „Slogu“ iz Erdevika, potom u voljeni Kuzmin. Posle tri godine ponovnog rada u Laćarku, 2012. godine završava seniorsku trenersku karijeru u „Hajduku“ iz Višnjićeva. Najbitniji momenti Nikoline trenerske karijere na koje je posebno ponosan desili su se u radu škole fudbala „Ajaks“ koju je sa sinovcem Jovicom osnovao 2008. godine na stadionu „Trgovačkog“ u Sremskoj Mitrovici. Odziv klinaca rođenih od 1995 do 2004. godine bio je odličan a ekipa je osvojila mnoge fudbalske turnire. Mladi „Ajaksovci“ koji su od Nikole naučili prve fudbalske i tehničke finese ubrzo su zakucali na vrata omladinskih i seniorskih timova. Mnogi od njih i danas igraju zajedno. Među njima su tadašnji mitrovački klinci Nikola Draganović, Ognjen Cicvarić, Nikola Martinović, Lazar Ćirić, braća Volarević, golman Nikola Vasiljević, Bojan Davogić, Dejan Đurđević Aleksandar Trubić, Ognjen Turudić i posebno talentovani Slavko Vukotić.

– Rad sa decom podrazumeva posebna pravila jer oni u najranijem uzrastu, dok još nisu „zategli“ mišićnu masu, kada su dovoljno „lagani“ i pokretljivi mogu da nauče osnovne tehnike fudbala. To je osetljiv momenat u razvoju igrača i ja nisam bio pristalica forsiranja fizičke snage, već najpre osnovnih tehničkih elemenata. Svaki moj trening, čak i onaj kondicioni, bio je sa loptom. Smatram da sam bio stvaralac igrača, učitelj a ne karijerista.Došli su i dobri rezultati što potvrđuju pehari u mojoj vitrini. To je bio najprijatniji deo moje trenerske karijere, tvrdi trener Budišić. Iz zdravstvenih i nekih drugih razloga, posle 2013. godine relaksirao je radni ritam, postepeno napuštajući rad sa klincima.

Danas, kada je posle fudbalske okončao i trenersku karijeru, u bašti svoje kuće, negde na sredini „crkvenog“ šora u Laćarku, na pedesetak ari zemlje Nikola Budišić svim srcem posvećen je uzgoju voća i vinove loze. „I vrhunske „šljive“ – dodali bi ljubitelji dobre rakijice. Iako ga ovaj voćarski hobi u potpunosti ispunjava a ponekad odigra i neku partiju šaha na računaru, fudbal je bio i ostao ljubav i poziv njegovog života. Tema iz koje uvek zaiskri poneka sportska romansa i uspomena iz vremena koje se ne može vratiti a ostalo je u sećanju mnogih fudbalskih poklonika. Zadovoljstvo je o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu pričati sa nekadašnjim levim halfom koji u nogama ima više od 500 profesionalnih utakmica u dresu Partizana i holandskog NAK-a iz Brede i trenerom koji je naročitu inspiraciju i zadovoljstvo nalazio radu sa fudbalskim klincima. Godinama je vodio vlastitu školu fudbala „Ajaks“ a pre nego što će definitivno napustiti fudbalsku priču, sa omladincima iz Laćarka bio je najbolji u Sremu. U njegovoj trpezariji uramljeno je specijalno priznanje holandskog sportskog nedeljnika iz 2007. godine kojim je posle javnog glasanja proglašen za najuspešnijeg stranca u istoriji Fudbalskog kluba NAK iz Brede, današnjeg drugoligaša a nekadašnjeg člana renomirane Ere divizije. Uvršten je u red najuspešnijih stranaca u ovoj fudbalski zemlji bogate fudbalske tradicije. „Krojf je bio pametan i uvek se povlačio nazad, da bi poslao Neskensa napred, ali sam nije hteo da uđe u duel sa Budišićem“, stoji u obrazloženju ovog priznanja uz konstataciju da je Buda „osvajao svačije srce“.

Spletom životnih okolnosti, u posleratnim godinama Nikola Budišić se kao jednogodišnji dečak sa porodicom nastanio u Beogradu. Interesantno da je Brodogradilište u Mačvanskoj Mitrovici, u kome je radio njegov otac bilo mesto Nikolinog rođenja. Fudbalska priča stamenog odbrambenog igrača počinje davnih šezdesetih godina na beogradskom Dorćolu gde je pokraj Kalemegdana na Dunavu egzistirao tada čuveni beogradski Radnički u čijim redovima su stasavali mnogi značajni igrači jugoslovenskog fudbala. Pošto je sa jednim od drugara otišao na obližnje igralište pozvan je u pionirski sastav Radničkog, gde je 1961. godine postao prvi pionir ovog kluba. Već naredne godine postaje član pionirske selekcije reprezentacije Srbije u kojoj su tada igrali golman Mutibarić, Holcer, Trifke Mihajlović, Karasi i mnogi kasnije slavni igrači. Nakon jednog turnira republičkih reprezentacija u Nikšiću avgusta 1962. godine, gde je posle jedne utakmice ostao bez opreme i „dobro“ pokisao, Nikola Budišić ozbiljno se razboleo, dobivši groznicu i visoku temperaturu. Prilikom iznenadnog snimanja pluća kasnije mu je otkriven početak tuberkuloze. Fudbal mu je bio strogo zabranjen i četiri meseca proveo je u bolnici.

„E moj Budo, da su ona vremena sada, mi bi smo bili milioneri!“

Priroda i način fudbalske igre, novac i uopšte atmosfera iz sedamdesetih godina prošlog veka po mnogo čemu su neuporedivi sa današnjim uslovima.

– Mnogo toga se promenilo. Mnogi će se složiti sa mnom da se nekad igrao lepši i kvalitetniji fudbal. Ne zato što sam ja tada igrao, već kad pogledamo sadašnje utakmice, vidimo da je zaista tako. Igralo se nekad na rezultat ali i na lepotu fudbalske igre. Stvarali su se kvalitetni i atraktivni igrači. Ja sam gledao da kao štoper odmah gurnem loptu napred, da se tamo izvuče vezni ili prednji igrač, prihvati loptu i eto šanse za gol. Danas ekipe često vraćaju loptu unazad, beže od lopte. Tu nema lepote. Evo živog primera – meni vezni half Bora Đorđević kaže „ Budo, samo ti meni gurni loptu“. Varam protivnika tako što gledam u jednu a šaljem loptu na drugu stranu. Bora napadne dva igrača, jednom od njih gurne loptu kroz noge i prebacine pred Bjekoviću a ovaj je već u gol šansi. Sa samo tri dobra poteza. O plaćanju igrača da ne pričam, jer su tadašnje cifre bile smešne u odnosu na današnje milijarde u fudbalu. Primera radi, moj ugovor u Holandiji za dve godine vredeo je 120.000 maraka a danas igrač toliko zaradi za svega nekoliko meseci. Neko čak i mesečno. U Partizanu sam imao godišnji ugovor na milion nekadašnjih dinara, što bi bilo možda oko 1000 evra. Za pet godina zaradiš 5000 sadašnjih evra. Kada sam se 2009. godine u Holandiji video sa čuvenim Van Hanegemom i Janom Petersom, nekadašnjim holandskim reprezentativcima, oni su mi rekli „E moj Budo, da su ona vremena sada, mi bi smo bili milioneri!“, seća se Nikola Budišić.

– Prema fudbalu sam imao neizmernu i bezgraničnu ljubav i uznemiravala me je i sama pomisao da moram prestati da igram. Čim sam završio lečenje okrenuo sam se fudbalu, najpre u školi na odmorima posle kojih sam presvlačio mokre majice. Majka i otac su se tome protivili. Govorili su „Nemoj Nikola, nemoj molim te… da ti se nešto vrati“. Moj odgovor je bio„ Mama i tata, ja vas obožavam, ali ja umirem za fudbalom“. Nastavio sam igru u školi sve dok 1965. godine nisam otišao da gledam trening Partizana. Kad tamo, sačeka me trener iz pionirske reprezentacije Miomir Ninković -čika Šmiti pita me „Pa Nikola gde si ti, gde se kriješ?“ Ja mu objasnim situaciju a on me uhvati za ruku, odvede u klupske kancelarije i ja sa nepunih dvadesetak godina potpišem ugovor za omladince Partizana, kaže popularni Buda koji se uprkos teškoj bolesti domogao dresa voljenog kluba, u kome će ostaviti značajan igrački trag. Neumorni dvogodišnji, kako Nikola kaže „ludački“ rad, doveo ga je do prvog tima beogradskih crno – belih. Igrao je na poziciji levog halfa u paru sa Blagojem Paunovićem, reprezentativcem Jugoslavije i veznjacima Borom Đorđevićem i Vladom Petrovićem. Na omladinskom Prvenstvu Evrope u Izmiru gde je Jugoslaviji za malo u finalu protiv Engleza izmakla titula, Budišić je proglašen za najboljeg mladog centarhalfa na kontinentu. Njegovo ime „lansirano“ je u fudbalskom svetu i usledile su ponude splitskog Hajduka i mostarskog Veleža. Ipak, prvoligaški debi zabeležen je u crno -belom dresu 1967. godine protiv skopskog Vardara. Nikola Budišić je bio deo generacije čuvenih Bobekovih „beba“. Moca Vukotić, Vlada Petrović, Miloš Vidović, kasnije i Prekazi radili su pod trenerskom palicom jednog od najboljih jugoslovenskih igrača svih vremena – Stjepana Bobeka. Nepredvidivi i lucidni Moca svakako je bio perjanica ove generacije. U prvom timu Partizana ustalio se jer je igrom slučaja ušao u sastav koji je imao odlično izdanje protiv sarajevskog „Želje“. Pošto je „opasnog“ Ivicu Osima „stavio u džep“, Bobek i stručni štab divili su se njegovom izdanju i Buda od 1968. godine postaje nezamenjivi Partizanov „specijalista“ za centarfore. Nije im dao da „dišu“ u prostoru ispred svog golmana.

– Miroslav Bošković Galeb, igrač koji je iz Hajduka prešao u Partizan jednom prilikom je rekao „Radije volim da me čuva Paunović nego Budišić. Budišić je dosadan, skače, snažan je a ujedno je šmeker – ne reaguje a drži me blizu. Niti mogu da se okrenem, niti da mu pobegnem, ne mogu ništa“, priseća se naš sagovornik.

Karijera Nikole Budišića u vreme trenera Gojka Zeca i Kirila Simonovskog bila je u padu, baš kao i rezultati Partizana. Kao igrača sezone Gojko Zec poslao ga je na klupu a odnosi među njima bili su daleko od dobrih. Dešavalo se da ne igra po nekoliko meseci. Tek kada je nestvarnom igrom uštopao čuvenog „splitskog Pelea“ Petra Nadovezu novi trener Simonovski uvideo je Nikoline kvalitete. Nikola smatra da je pored 348 utakmica odigranih za Partizan, zahvaljujuću nerazumevanju trenera izgubio bar još 150 mečeva u crno – belom dresu. Uspešne igre nastavio je kod Velibora Vasovića i Mirka Damjanovića da bi 1974. godine krenuo put Atine i postao član Panatinaikosa, kluba koji je preuzeo Stjepan Bobek. Posle odličnog starta usledila je teška povreda kolena koja je neadekvatno lečena, tako da je Nikolina karijera ponovo dovedena u pitanje. Vratio se u Beograd i nastavio treninge sa Partizanom. Odbio je ozbiljne ponude Dinama iz Zagreba tadašnjeg moćnog prvoligaša iz Bora. U novom okušaju sreće u inostranstvu uslediće odlazak u fudbalski klub NAK iz Brede, 1975. godine. Zna se šta u evropskom fudbalu predstavlja holandski fudbal i klubovi kao što su Ajaks, PSV, Fejnord i drugi. Kombinacija discipline, upornosti i savršene tehnike oplemenila je znanje jugoslovenskog štopera. U sportskim listovima i izveštajima sa utakmica popularni Budi, kako su ga zvali Holanđani, bio je česta tema i dobijao je odlične ocene. Jugoslovenski sportski novinari takođe su pisali o uspešnoj karijeri iskusnog centarhalfa. Tih sedamdesetih godina klub u žuto – crnim dresovima beležio je dobre rezultate.

– Odlazak u Holandiju u početku ništa nije obećavao. Čak šta više, dočekan sam sa izvesnom skepsom koja je postojala prema novim, njima nedovoljno poznatim igračima. Morao sam da se dokazujem i već na prvom treningu pokazao sam čvrstinu, zavidno znanje i tehniku. Kad je najjače prvenstvo Holandije počelo, postao sam standardan igrač i u naredne četiri godine biću jedan od najboljih centarhalfova u holandskom fudbalu. U NAK-u iz Brede bio sam najbolji stranac. Tako sam ocenjivan tokom 1975 i 1976. godine. Ovde se desio „cvet“ moje karijere i bio sam u prilici da potpišem dva ugovora. Mnogo sam naučio i nadogradio sam svoju igru. Tamo se svaki igrač mnogo kreće, nema stajanja u mestu i držanja samo svog dela terena. Igrali smo velike utakmice sa najboljim holandskim ekipama a ja sam u mnogima bio najbolji pojedinac u ekipi. Sećam se gola Fejnordu u poslednjem minutu utakmice. I pored ponude slavnog Ajaksa iz 1977. godine odlučio sam da ostanem u Bredi. Kasnije, 1979. godine prešao sam u belgijski Beringen da bi posle jedne nezgodne povrede mišića dve godine kasnije završio aktivno bavljenje fudbalom, kaže Nikola Budišić, koji će desetak godina od svojih igračkih dana steći diplomu diplomiranog fudbalskog trenera.

U Holandiji je radio kao asistent a vodio je drugoligaški FK „Dordreht“. U sezoni 1990-1991. godine radio je sa juniorima Fejnorda sa kojima je postao regionalni prvak.

Dejan Mostarlić