Škotska kaznena ekspedicija je prošlog četvrtka u Beogradu zadigla svoje kiltove i pošteno se olakšala nad napaćenom srpskom fudbalskom sudbinom. Mučno je bilo gledati kako nam gomila popupijanih i poluprofesionalnih Škota drži lekciju nasred „Rajka Mitića“. Epilog – Srbi ni posle 20 godina neće gledati svoju reprezentaciju na najvećoj evropskoj smotri fudbala. U društvu smo sa Gibraltarom, Kosovom i ostalim egzotičnim destinacijama na rubu Evrope. Sjajno.

Šta je pošlo po zlu prošlog četvrtka u Beogradu. Pa sve. Po kozna koji put, uspeli smo da prospemo sve što smo stekli u zadnjih par godina. Da od gotovog napravimo veresiju.

I taman kad smo svi pomislili da taj Tumbaković zna svoj posao i da ga samo treba pustiti da radi, čovek nas je za 120 minuta uverio da je običan prosek. Idi brate lupaj pečate, bavi se administracijom, mani se ovoga. Čovek koji apsolutno nema trunku sportske harizme, dobio je nezahvalan zadatak da ostvari rezultat u sistemu koji je do guše u problemu.

Mlada reprezentacija beleži istorijski loše rezultate. Ne treba zaboraviti i kratkotrajno postavljanje Neška (ispada mi guzica iz trenerke) Milovanovića za selektora naših mladih nada. Tu je i otkaz Slavoljubu Muslinu i postavljanje Mladena (cepanice) Krstajića na mesto selektora seniora, neposredno pred Svetsko u Rusiji. Naravno, tu je i odjebavanje Baneta Ivanovića iz reprezentacije.

Ali da se vratimo mi na Tumbakovića. Čovek je omanuo u samom startu i apsolutno promašio postavku ekipe za meč sa Škotima. Već posle pet minuta igre, bilo je jasno i ovima na terenu i nama kraj malih ekrana da mi loptu ne možemo izneti preko pola terena. A kamoli dati gol.

Škoti su uvalili golčinu početkom drugog poluvremena i tada je svima postalo jasno da smo u problemu. Tek u zadnjih 20 minuta smo uspeli da dođemo sebi i napadnemo. Katai, koji je realno u najboljoj formi od svih napadača u reprezentaciji, dobio je šansu tek pred kraj meča. Ni gol Jovića u 90. minutu nije sprečio naše pulene da se obrukaju. Na kraju, gubimo na penale, koje nismo vežbali. To je izvalio naš selektor pred najvažniji meč reprezentacije u poslednjih nekoliko godina.

Ostaje enigma zašto je Gudelj igrao štopera i zašto je po levoj strani „delovao“ Kostić koji je u zadnjih mesec dana odigrao ukupno tri minute takmičarskog fudbala. Realno, Škoti su nam održali lekciju na terenu. Selektor Škotske, Stiv Klark, objasnio je svom kolegi iz protivničkog tabora kako se odrađuje posao. Škotski igrači su bili fokusirani i motivisani svih 120 minuta, dok su naši nesretnici igrali u naletu. Ali većinu meča igrali smo katastrofalan fudbal. I da, Škoti su zaslužili da pobede.

Da se razumemo, nisu igrači krivi. Njima treba vođa, ali vođe nema. Ni na terenu, ni u svlačionici. Ko da digne atmosferu i „zapali“ svlačionicu? Ljubiša Tumbaković? Kako da ne. Ljubiša je svoj potpis ovom debaklu dao nestvarno glupim uzvikom u momentu kada je Jović pukom srećom izjednačio u nadoknadi vremena. Čovek je mrtav ladan uzviknuo – „’Ajmo sad“. Pa gde ćeš nesretniče? Gde si bio 90 minuta?

Utisak večeri? Može biti mrga po imenu Kalum Piterson, koji svojom pojavom više podseća na nekog kome bi pre poverili da ispangluje neku mesinu, nego što biste mu dali loptu u noge.

Međutim, moj favorit je Rajan Kristi, strelac gola za Škotsku, koji je zaplakao prilikom intervjua posle utakmice. Ta scena ustvari objašnjava sve što se desilo te večeri. Jednostavno, momci su ostavili srce na terenu, više su želeli pobedu i vođeni su pravim profesionalcem sa klupe. Pa da naučimo nešto i od pijanih Škota.

Koliko smo nisko pali…