U mitrovačkoj Osnovnoj školi „Sveti Sava“ dogodilo se nešto. Šta zapravo, za sada je teško reći. Da li je zaista bilo vršnjačkog nasilja ili je škola žrtva isfabrikovanih vesti, već će se utvrditi. Međutim, klima koja je stvorena objavama fotografija, navodno zlostavljane devojčice, na društvenim mrežama i senzacionalističkih tekstova u tabloidima svakako ne ide na ruku školi, njenoj direktorki, ni zaposlenima. Škola je optužena, provučena kroz blato, bez zvanične istrage i zaključka o događaju. Sve je urađeno, ekspresno, tekstovi u dnevnim novinama (čije ime ne bih da pominjem, zato što mi se gade), slike na fejsu, buka i halabuka, dete zlostavljano, učiteljica nije marila, direktorka ćuti… Strašno, reći će svako dobronameran. Ali, je li zaista bilo tako?
Svedoci smo da se u ovom društvo odavno ljudi provlače kroz „toplog zeca“ tabloida. Toga toliko ima, da je sasvim opravdano reći da je u pitanju, ne samo epidemija, nego sistematsko uništavanje ugleda, obračun sa neistomišljenicima, stvaranje opšte klime straha i nesigurnosti. Važna je senzacija, ali nekad se ta senzacija stvara tendenciozno sa nemerom da se baš određeni čovek ili institucija upropasti. Znamo mi sve o tome i znamo čemu služe tabloidi.

Što se društvenih mreža tiče, tu je stvar još gora. Tu tek može svako na svakog da istrese kofu fekalija i da bude sakriven iza nekog pseudonima. Dokoni se nadgornjavaju i vređaju, rekao bi čovek, ali ima tu nekog sistema. I tu se zna ko koga sme i zašto.

E sad, u takvoj društvenoj klimi mitrovačka škola se našla u vrtlogu lažnih vesti, možda, ni kriva ni dužna. Ali, niko nije hteo da sačeka da se utvrdi zvanična istina. Zvanična istina nikog i ne zanima. Ljude zanima trač, poluistina, koja može da se nadogradi (kako je kome po volji), zanima ih sablazan, cirkus i tuđi prljav veš.

Oni normalni bi svakako stavili prst na čelo i rekli čekaj, o čemu se ovde radi? Ko je koga tu tukao i da li je? Hajde da vidimo, ko je učiteljica, šta kažu drugi roditelji, šta kažu deca. Ima li tu prave žrtve ili smo svi zajedno žrtva jednog nenormalnog sistema vrednosti, koji caruje i preti da razori i poslednje ostatke normalnosti?

Uz rizik da budem pogrešno shvaćena, podsetiću na stihove nemačkog protestantskog sveštenika Martina Nimelera. On u svojoj pesmi „Prvo su došli“ govori kako su nacisti prvo došli po komuniste. Ja se nisam bunio, kaže, jer nisam bio komunista. Onda su došli po Jevreje, ni tada se nisam bunio, kao i kada su došli po katolike, jer nisam bio ni Jevrejin, ni katolik. Ali, kada su došli po mene, tada više nikog i nije bilo da se pobuni. Inače ova pesma ima nekoliko varijanti i sve govore o ćutanju i neodupiranju zlu. A sa tabloidima je slična stvar, nikad ne znate kada ćete postati njihova meta. A sve dok niste, ćutite i mislite, valjda neće mene. Ali, kada tad, hoće.