Prvi maj i druge zablude

Meni uopšte nije jasno zašto je u Srbiji Prvi maj i dalje državni praznik koji se slavi neradno? To me podseća na glupu situaciju kada se nakon raspada SFRJ ovde još deset godina slavio 29. novembar kao Dan republike, dan države koja uopšte nije postojala. Ali, to nikom nije smetalo, šta više, dobro dođu neradni dani, ma šta bio povod.
Nije stvar u tome što se Prvi maj slavi uglavnom na izletištima, što ga slave klinci koji se skupe, peku roštilj i piju pivo. Svako je slobodan da državni praznik proslavi kako hoće. Pa makar i ne znao u čast čega se opio i najeo ćevapa.
Stvar je u tome što država decenijama unazad gleda kroz prste investitorima i vlasnicima kapitala kada je u pitanju kršenje prava radnika, koja spadaju u osnovna ljudska prava, a licemerno u kalendar državnih praznika stavlja i Međunarodni praznik rada. Šta se može povezati sa praznikom u srpskoj industriji, ako tako nešto uopšte postoji? I šta se tu može slaviti?
U ekonomiji vlada zakon ponude i tražnje. Taj zakon je nemilosrdan i teško može da se nađe mehanizam koji ga može anulirati. I kad se nađe neki način, to može biti samo kratkotrajno i veoma ograničeno. Elem, Srbija je siromašna zemlja koja stalno kuburi sa manjkom kapitala i viškom nezaposlenih radnika. Što znači da je ponuda radne snage na tržištu velika, a tražnja za njom mala, što automatski znači i da je cena iste te radne snage mala. I to je činjenica. Sve ostalo što bismo dalje razvijali su finese. Kad jedna zemlja plaća suvim evrima da neko, bilo ko, dođe i otvori fabriku, onda je svima jasno koliko je sati. Tu sreće za radničku klasu nema.
Sa druge strane, ni investitori, uprkos svemu, nisu baš zadovoljni radnom etikom Srba. Čuje se da su neki gotovo šokirani brojem otvorenih bolovanja. Biće da su ta bolovanja jedan od razloga zapošljavanja preko agencija. Ne tvrdim, ali ima indicija. I tako, kad se sve sabere i oduzme, niko ovde baš ne peva od sreće. Ni radnici, a ni investitori koji su ovde doneli belosvetski špekulantski kapital i koji su naumili da nam oderu kožu s leđa. To deranje im baš ne ide tako glatko, kako im je obećano, ili kako su se nadali. Biće tu povuci potegni.
Imam utisak da je ovde tranzicija završena. Prešli smo iz socijalističkog u kapitalističko uređenje. Socijalističko je ostalo samo u javnim službama i javnim preduzećima i ustanovama. Oni su ostali zamrznuti negde u 1988. godini, recimo, i baš ih briga. Nisu ni čuli za kapitalizam i tranziciju. Mi ostali, koji smo osuđeni na privatni sektor možemo da im zavidimo i da ih mrzimo. I da im pljunemo pod prozor.
Međutim, lako je kukati i napadati kapitalizam i kapitaliste. Toga smo se u školskoj lektiri onomad načitali. Kao, siromašni su uvek bili pošteni, puni vrlina i ideala, a bogati pokvareni i nemoralni. Nije nego.
Tako i ovde, insistira se na tome da strani investitori eksploatišu, doduše, eksploatišu i domaći, ali nisu sad interesantni, male plate, puno se radi, mobing… A nije ta slika baš tako crno bela. Ima li zadovoljnih radnika zaposlenih u stranim kompanijama? Naravno da ima. Ima onih koji rade i koji su zadovoljni i platom i uslovima rada. Ne žale se, ne otvaraju bolovanja. To su oni koji su radili mnogo teže poslove pre nego što su se dokopali neke fabrike. Koji su se narmbačili po tuđim (i svojim) njivama, kopali, brali, koje je sunce pržilo od jutra do večeri za običnu nadnicu. Koji znaju šta je rad, šta je zarađeni dinar i koji cene posao u fabrici (samo da ne peče zvezda po ceo dan). Posao na kom si plaćen onoliko koliko si uradio. Oni imaju svoju računicu i smatraju da su dobro prošli. Naravno, da ne bude zabune, borba za veće plate, bolje uslove rada i života mora biti neprestana. Tu nema stajanja. Jer, ako ne bude borbe, ako sami sebi ne otmemo više prava i više slobode, završićemo kao momak sa fotografije. Figurativno, ali bogami i stvarno.